Учитељ

262

појмова, и ако она овај услов не испуњавају бескорисна су, па богме и штетна. Само природа даје вечно свеж извор хармонично образованих примећавања за прве ступње развића човечијега духа. Што више дете с пртродомиу природи живи и другује, и с њом у унутрашњости срашћује, и што се више на смишљен, неусиљен начин упућује, да све што природа има види, посматра и о њој мисли, у толико ће му бити јаснија моћ мишљења, а дубља моћ осећања, и бесвесно набира се у њему изобиље духовне снаге, која целога живота опредељиво дејствује на његове погледе на живот, његов карактер и онај степен, до кога он чисту човечност остварује. „Да човек човеком постане, заветује он вечан савез са смерном земљом, својим мајчинским подножјем». А кад га из младости не везује никаква веза с природом, чевек: остаје једностран, при свем свом знању и свеколикој тековини културе. Ко је био срећан да свој живот у младости проведе ван вароши, у сеоској природности, пи тамо | стајао под утицајем разборите мајке, паметна оца и учитеља зналца, тај је за своје духовно развиће положио темељ какав се само помислити може. Да, је ово овако види се на деци, која са села долазе и ступају у школу које велике вароши. Она су далеко заостала у писменом исказивању мисли, у правопису, у рачуну, у прир. наукама и у свима радовима какве захтева та школа, па сустигну често врло брзо своје вршњаке у томе и показују за кратко време већу самосталност у схватању од њих. Она су до сада стајала под тихим делашним утицајем природе иу приликама које су просте, и равномерно се развијају. Што су имали прилику да посматрају, то су увек и посматрали, један ограничен, али и једар (интензиван) круг престава и појмова постала је њихова својина, и били су заклоњени од нагомиланих утисака велико-варошких. који расејавају. Историја духовно знаменитих, у се затворених творачких личности, потврђује ово искуство, да велике вароши нису повољне за полагање темеља образовању.