Учитељ

исл со

случајима дисциплину сувише строгом, развићете код свију ученика; роаство, а убићете им: искреност, слободу, поверење, простодушност и сва остала друга слободнија осећања и појмове. Таква још дисциплина, држећи ученике непрестано у страху и трзавици, одузима им одважност и убија сваку саморадњу. По томе дакле: Чувајмо се прекомерне строгости им будимо у таким случајима онакви накви треба да смо! Јер: » Онде, где наставник у школи има очинске строгости и материнске љубави, родитељскога надзора и старања и пријатељског савета и помоћи, где се пази да у заједничком раду има више занимљивости и пажљивости,.... и где у опште, влада извесни стални поредак у закону школском, ту ће се мало по мало развити добре навике, као: Уредност и тачност, умереност и послушност, вредноћа и савесност, те ће се тако раввијени карактери поносити својом правилном слободом и својим природним развићем !«

3) У осталом има и извесних начела која мора сваки наставник да добро познаје и да, руководећи по тим начелима васпитање својих ученика, одвраћа своје ученике са пута моралне клизавице! Учитељ мора дањле, тежити моралности својих ученика, — најосетљивијој васпитаној страни! Ово ће учитељ постићи код својих ученика онда, кад им објасни појмове моралне садржине, као: појам части и поноса, појам заслуге и врлине.

4) Настава код таквих ученика, мора ићи на то: да на првом месту развија вољу за рад, јер је;познато: да је лењост мати свију порока. Створена воља, мора бити јака и трајна воља. Интересе које ученик трајном вољом за рад постизава, допуњавају моралну васпитну страну ученичку. Све ово постићи ћемо занимљивом наставом, за којом ваља да тежимо !

5) У исто време друштво наше, прво па п данашње, пружа, нам и сувише помоћи за постигнуће више цељи за којом тежимо. Оправдана дела кога виђенијег члана друштвеног ваља одмах за углед изнети пред децу, а рад неваљао и рђав или прећутати или га јавно пред ученицима жигосати, да би се тим путем разбистрили појмови дечији у погледу на добро и рђаво. Прво друштво дало нам је на ту цељ и сувише припомоћи, коју само треба да разумемо и да је корисно употребимо за величанствену грађевину душевну — карактер. Такве идеје и идеале пружају нам највише: Историја и Литература, па ма оне биле народне или опште. Ово неколико напомена, ваљало би да има сваки на уму који игра улогу тако племениту као што је играју родитељи и учитељи.