Учитељ

461

сања и читања од најстаријих времена. И ако хоћемо да видимо, да ли се природно развијало писање и читање, не остаје нам друго, но да почнемо од првобитних човекових појмова -— у његовом првом начину живота; где ће се видети каква је ту поступност била, докле се дошло до открића писања п читања,

У предисторијском добу човек је мало или ни мало био савршенији од других животиња, које су му по структури најближе биле. Но развивши се у природи са говорним и другим Функционим органима, као мозгом и исправљеним ходом, — у стању је био своје представе и појмове другоме саопштавати, што му је и допринело да постане најсавршерије створење у свету, око кога се све друго врзв.

Па пошто се удружио и у заједиици почео да живи, опет је много и много времена протекло, докле је он (човек) своје осећање и појмове на други предмет пренети могао, како би их потомству у што верпијој слици сачувати могао. То је учинио онда, кад је осетио да је памћење непоуздано, да се заборављају мисли и жеље његове; да своје мисли не може другом саопштавати даље но што се чује глас његовог говора, онда је, велим, тек дошао на ту мисао: да своје представе, појмове и жеље преноси на други предмет. Дакле, човек се свакако трудио, да своје мисли представи знаковима, како би из њих у далекој будућности потомство могло што год погађати, тј. прочитати. Први такви изкази били су различни и прости, као: котурови змије и друге слике животињске. Прве дакле изразе појмова представљале су слике и знаци, које је човек на неком предмету урезивао. И тако прва писменост код човека почиње још у овоме времену, када је сликама и другим знацима, по каквом углађеном предмету своје мишљење и појмове представити желео.

Оваким знацима и сликама представљао је човек дуго своје појмове ма о чем било, докле на послетку не дође до других писмених знакова, који су личили на клин. И оваким клинастим знацима — писменима дуго су се задовољавали источни народи тако, да су и изумрли ал боља писмена — боље писмене знакове нису имали, као: Вавилоњани, Асирјани и Миђани; а така су писмена и Персијанци имали, који још нису изумрли.

Најпростији писмени знаци из предисторијског времена и до данас су се изучавали код неписмених људи, а то је бележење црта по дрвету, што се зове рабош.

Знаци и слике с почетка су представљали појмове, а доцније речи ми слогове: и тако је свака реч имала своју слику, а још доцније су слогови имали своје знаке. Отуда код Кинеза има толики грдни број знакова за писање. Овако писање, где је за сваку реч