Учитељ

469

питање задахнуто идејама вере, пи оно се у њих (хришћана) развијало, мењало и кварило с њима заједно. Па са сваким васпитањем и писменост је с читањем ишла. Ну како је писменост код многобошких усвојена и раширена била, и како су и науке том писменошћу обрађиване, то онда хришћанима није ништа друго остало, но да приме готову азбуку и писменост млогобошких народа, и да помоћу ње своје учење по свету распростру, — штосу и учинили. Први следбеници оснивача хришћанства, писали су разуме се млогобошким писменима веро-науку хришћанску, што су радили

у доцним временима. А како оно у почетку хришћанства, тако и доцније кад је оно уватило корена, беше му главна циљ: распростирање хришћанства, како би што већи број чланова стекао, то му је још за такве циљи требало и срестава, а та су срества била писање и читање св. писма. Свето писмо постаде ризница свега, узвишенога; а да се то зна и види, требало је имати, узети кључ, а тај кључ то је читање; па да читајући св. писмо чује божанску науку. Најлакше беше бити ономе правоверни хришћанин, који знађаше читати св. писмо. Због тога су хришћани млого полагали на читање, и училису га без писања, које беше изостало; јер они не шиљаху своју децу и неваспитаху их у млогобошким заводима. А да не би у томе трпели оскудицу, и да би престали слати своју децу и млотобошке заводе пасања ради и ради других наука, то су се они морали старати за уређење завода, у којима ће се учити не само читати и писати него и друге науке, које су се код млогобожаца изучавале.

Хришћани су имали други циљ тј. распростирање хришћанства, стога су више обраћали пажње на читање св. писма, а писање су занемарили; а класичким млогобошцима беше главно сазнавање истина и ширење истих среством писмености. Код хришћана писање и читањо не видимо да се упоредо развијало, тј. није било заједно; јер је оно сишло са правца онога, како се развијало код класичких народа — млогобожаца. Оно се јоши уназадило у рукама оних, који су имали сасвим другу циљ и задатак, и којима није било до истине и напретка ; јер пошто хришћани остадоше победиоци над млогобошцима, они подвргоше науке богословији. Зато се и каже за ондашњу науку да је „философија слушкиња богословији.“ Скодастика беше достигла свој врхунац. Нико сене усуђиваше да истину говори ни да је истражује. Представници хришћанства Папе и Патријарси, господарили су хришћанским светом. Они држах Демаклов мач више главе свакога, који би се усудио да какву научну истину свету изнесе, која се не би слагала са богословском Философијом. Ну поред све такве сметње опет су духови побеђи-