Учитељ

разјашњава свој основни појам. Но емпиризам првокреће то, пошто емпириска Психологија, по емпирисму, треба у себи да садржи основ Филозофије. И у таком облику, Психологија је врло распрострањена; а и у наше доба нашла је много поштовалаца, који доводе у везу емпиризам што у Психологији влада са Филозотијом.

Пеихологија, као темељ Филозофије има у основи својој привидно врло вероватних и могућих мисли. Овако се ево мисли: сва се бавнања, развијају у души; и по томе би се — држи се — из емпириског изучавања чињеница свести, морао наћи, учинити сигуран вуд о могућности и бићу сазнања. Треба само проматрати душевне силе ичињенице сакупљати, и тада се може да нађе опредељење, суд о горњем.

Дакле тачно је — да све сазнање има свог основа у самој души, и да се по своме образовању, одатле мора испитати. Но ипак је сумњиво да ли се самим проматрањем и описивањем чињеница свести даје поставити основан, темељан суд: и да ли овде већ није нужна спекулација и Филозофија Самим посматрањем, не може се категорисати пштање о могућности и појму сазнања. Посматрање нам износи и показује чињенице сазнања, али нам никако њихов. извор не показује; посматрање, ако је верно и потпуно, показује нам само дело, посао, али не показује проблеме сазнања и силе чије је решење будућности остављено. Пеихолошком емпиријом Филозофија. се не може заменити, у толико још мање, што она свој основни појам душе, не може да, разјасни једним, но са више система. Емпиризам је на погрешном путу и у заблуди, ако држи да, се у посматрању појава душе састоје општи и нужим појмови, у чијим се истраживањима састоји битност филозофије. Психолошко или унутарње искуство, истина, познатије је но свако друго; но оно је исто тако мало као и спољашње већ у напред познато, и према томе није примарније, није раније од спољна пскуства.

Наравно да у диши, у колико је она субјекат сазнања, све знање има свој основ; но оно није ту основано; јер оно има свој други основ — у објекту, по коме се мишљење у сазнању управља. По томе је психолошки видокруг за основ сазнања не само преузан, већ и једностран, пошто он само своје субјективно а неи објективно тачно може да разјасни: а таква, истраживања о реалитету и истинитости људска сазнања су у напред још колебљива.

Само из душе не може се основати могућност сазнања; јер сазнање и наука немају само један услов у субјекту, који сазнаје своје силе и функције, него и у објекту који се сазнаје по природи својој и истинитости. О стварима се, без самих њих, (кад их није) не може сазнати.