Учитељ

580

штином, као прави уметник, и то једино — ножним трстима, — И сад — будимо сами себи доследни — требало би завести за све специјалну наставу, па и наставу за ноге !.. Оволико само да укажем на поједине заблуде присталице «руч. рада,» а ја сам уверења, да би ону ствари дао више материјала за сатирична предавања у (зимским вечерима) но за озбиљну критику.

Ту.

Овим смо видели : у чему се састоје ова два «правца;:» «ручног рада ;» првоме је већ отпевано, а други још животари. Но у последње време «опажа се» (да се послужим сретним изразом) и трећи правац. Та најновија метаморфоза, «руч. рада,» није се натурила споља (од стране противника;; но се је она са свим природно јавила у кругу једномишљеника «ручног рада.» Дакле: они сами са собом нису начисто, а то рапидно мењање начелне боје и јесте веома карактеристично за вредност овог подузеђа. Такав је један «јеретик» Бакхауз, школски наднадзорник (у Оспабрику и управник радионица за ручни рад којп заслужује ово име. По њему: ручни рад за мушку децу нема места у основ. школи; у том послу треба оставити деци слободан избор и тај рад организовати у засебним заводима ван школе (основ). То је на свом месту. Ево касо он заснива то своје мишљење : «Тврди се: како је рука најважнија алатка човечијог тела, па за тим, да је нарочито образовање те алатке нужна допуна осталог телесног образовања. Са свим је лако доћи до уверења да је овај закључак воома сумњив. Пре свега неоспорива је истина, да школа ни издалека пије у стању, да се постара за васколико дечије образовање, но да она од тога мора много да остави: кући, и још више, доцнијем животу. Она је до сада и «образовање руке» остављала обојим васпитним чиниоцима. Али, следује ли сад пз идеје васпитања, или из принципа школе, да ово «образовање руке» мора да се