Учитељ

592

демским образовањем! Ту, што 'но реч, стане човеку памет на шта пре да мисли: или на смелост уредниш. „Отаџбине» да и оваквим књижевним недоношчадма вређа читаочеву здраву памет: или на овакву страшну сићушност погледа... Изгледа као да је све до тога, стало крајем 19-ог века, да се нађе један рецепат, по коме би требало усрећити не само један народ, него препородити цео свет! Да, да: само мало живе водице, паљанова сирупа, малц-екстракта — па, је све учињено !

Али и овде се не задовољава «ђеније-проналавач, » он се сад креће (чик погодите !) — у божанске регијоне... политике ! Писац ту овако дедуцира из принципа своје «велике истине.»

По што је учињен на овај начин ('!) економски преображај, са свим његовим благодетима, политичке су последице неминовне. Чим «руч. рад» буду усвојили сви делови раскомаданог Српства, наше ујединење биће питање нашег сопственог расположаја ! И не само то. Тај «рад» треба да усвоје сви Словени јер од тог зависи и ујединење свију Словена ! («Отаџб.» св. 65. писмо УШ.)

Зар и ово заслужује озбиљне критике! Писац је већ изрекао себи моралну пресуду, кад се је наказио у оном буновном заносу, који је родио ове мисли: «Слатки су ово снови — снови, који лако човека занесу, опију, али снови, који имају веома много истине [|] много претсказивачке моћи... («Отамб.» 65, УШ). И кад му пријатељски речеш: Човече, немо да сањаш ! Ствар народног образовања, заслужује кудикамо озбиљније пажње — од сањаличког вановетања.. е, онда — «онда си увредио» болећиво срце за напредком [одмах то !), онда ниси пријатељ народне просвете [ништа ситније !] онда ти не лежи на срцу политичко-економна срећа своје отаџбине, итд., а у ствари све то ништа друго није: до сањање, сањање, које се покашто изметнеи у неку врсту племенитог бунцања, што све, дабоме може да изазове једино искреног саучешћа. и ништа више.

=