Учитељ

614

горе проћи. А ко истину говори, што смо раније обећали да чинимо увек, имаће и помоћи од овога суда, који је милостив! Сви се окретоше Илији а он обори главу, па ни речи. — Што не говориш Илија2 — упитах. Опбт бути 404

— Е, децо, и мале судије, кажите ми: је ли крив Илија за то што не одговара 2

— Крив је, крив је! — повикаше. — А како се зове онај ђак, који не одговара своме старијемг — Упоран — м. гооподине.

— Јест. Али зашто Илија не одговара 2

— Па крив је.....

— Колико он сад има кривица !

— Две! молим господине.

— А које су то кривице2 — упитах.

— Једна је упорство; а друга је, што је отео Јовану лопту и што га је тукао.

— Дужност је наша да га понудимо још једном да одговара, па ако веће онда да се суди.

— Дед' Илија, одговори што смо те питали! — понудих га.

— Он ћуташе.

— Е, драга дечице, сад настаје суђење. Сваки нека добро промисли : треба ли Илија да се казни и којом казном 7

Илија плакаше, а лопту донесе и остави на, сто.

После малог ћутања, Коста И. дигао руку.

— Шта је Којо 2

-– Ја бих молио да се не казни, м. господине.

— Како већина у суду реши, Којо, онако ће и бити — одговорих. - –

— Руке многи подизаше. На моја питања беху одговори: „да се казни! да се не казни!< да се казни „затвором !» други: „стајањем! трећи: „како ти велиш господине“ итд. итд. Али већина говораше : да се казни.

— Пристајете ли да ја измислим казну 2 упитах.

— Пристајемо м. госп., само да не буде много страшна.

— Ево чујте! За то што је хтео да отме „нашу» лопту, да се казни тиме: да не сме ни с једним својим другом никакву игру играти, нити га другови смеју примати; а што је тукао Јована, то нека нам каже, сам Јован, којом казном да га казнимо2

— Ја му опраштам, м. госп.

— Е, то је лепо Јоване,