Учитељ

615

— А за упорство казнићу га ја сам тиме: што га у школи нећу никад ни зашта питати.

— Пристајемо. Е

Илија се од плача заценио. Деца се окрећу и гледају га. Неко би хтео нешто рећи. Ја ћутим.

— Молим господине, — проговори Душан С. — Шта је Душане 2 — Ја бих молио да му опростите! — м. господине.

— А зашто Душане !

— Па, погрешио је господине; он неће мислим више тако што да чини.

— И ја молим! И ја и ја...... ! повнкаше многи.

Драгутин П. седи озбиљно на свом месту; он премишља.

— А како ти велиш Драгутине2 — упитах.

— Ми смо пресудили како смо умели, молим г., а сад одман да молимо за Илију — неби требало. Илија ако признаје да је крив, нека сам моли — веома озбиљним тоном одговори Драгутин.

Сви се остали ућуташе. Изгледало је као да их је говор Драгутииов осрамотио.

— Кад би требали да опростимо Илији2 — упитах.

— Кад призна кривицу и ако сам моли — одговор Петар Б,

Па што не молиш Илија 2 рече Душан М. окренув се Илији.

— Настаде неко ћутање. У школи се могла чути мува да, пролети.

На један пут устаје Илија и кроз плач мољаше: __— Ја сам, м, г. погрешио. Никад више никога тући нећу, говорићу увек кад ме питате. Молим опростите ми! — Ја, Илија, нисам сам судија, већ сви твоји другови. Окрени се њима и то кажи. Са' неким устезањем окрете се и рече: — Ја сам, другови, погрешио сад, а више никад грешити нећу; Опростите ми! — Оћете ли да му опростимо2 --- упитах. — Оћемо! Оћемо! — одговориже сви једногласно. — Па, кажите то Илији: Сви погледаше у Илију и рекоше: — Праштамо ти Илија !

Овде бејаше згодно да се употреби причица из Читанчице о «Ордану и Ранку.“ Рекох да је испричају. што и учинише, за заврших :