Учитељ

ИНТЕРНАТ У СЕОСКИМ ОСНОВНИМ ШКОЛАМА

оваке

Одмах после ослобођења Србије од Турака, почеше се најпре по варотима, а доцније ипо већим селима отварати школе државне п приватне, т. ј. општинске и појединаца. Први учитељи у тим школама беху паша браћа Срби из Аустро-Угарске. Тек у некој школи беше домородац учитељ, п то онај, који је по манастирима читати и писати научио. У овим се школама учило читање часловца И псалтира а поред тога пешто рачуна и црквено певање.

Дакле школе беху на сасвим примитивном ступњу. Али за оно време оне беху добре, и народ беше жељан своје школе, у коме радосно гледаше свој подмладак, како се пашти учећи предмете горе поменуто. Према његовом ступњу образовања, школа му је потпуно хармонисала, народ није тражио ништа више од таке школе а школа опет са своје стране није опет ништа више давала народу, но што њему за тада потребоваше, Они су се дакле — допуњавали.

Школе по варошима беху махом државне т. ј. држава плаћаше учитеља, а општине се стараху о локалу и осталим потребама, школским. Док на против школе по селима беху махом општинске, којима је општина независно од државе управљала, погађала, и плађала учитеља, набављала учила и остале потребе, и старала се за, локал школски.

Из искуства знамо, да где год се остави да сам народ, својом властитом иницијативом нешто уради, да је то трајашније и више има љубави народне томе, него кад уплете држава свој ауторитет у то. Па тако и у овим првим школама, народ је сам пз својих сопствених побуда почео да отвара школе, — да погађа и плаћа учитеља, и да набавља све потребе за школу. То му се милидо, и то је радио из свег срца зато, што је он то хтео и покренуо.

Па још како им мило беше, кад њихови малишани почеше срицати, па богме и читати оно грдне књижурине, часловце и псалтире, за које онда народ држаше, да су најбоље књиге на свету, и да их нико не може читати и разумети, сем калуђера и попова, које они држаше за најучевније људе. Малишани ђаци на је-