Учитељ

194

Четвртог дана не затекох ни Радоја у школи. Чак доцније, читав сахат, ето ти Радоја у школу, и, тужног изгледа, са обореном гаавом и очима, стаде на сред школе.

— Шта је то Радоје, где си ти до сада 2 Упитах га ја.

__ Забавио сам се, господине, код Отојанове куће. Ја кад год пођем, ударим на његову кућу, па тако сам и сад учинио.

— То је лепо од тебе, што похађаш Стојана, нарочито сада кад је болестан; али, да ли си се морао бали толико забавити%

— Ама, господине, Стојан тешко не може, па му се од јуче и мати разболела, и сад нема ко да их гледа; ја сам им јутрос мало накратио дрва и донео воде, па за то сам сви забавио,

— Па зар Стојан нема кога другог у кући, ко би их болне надгледао %

— Па нема, господине. Отац им је одавно умро; брат му је старији у стајаћој војсци; а снаха — жена тог брата — нешто му се развукла, па отишла свом оцу да се лечи. Надгледа их помало тетка Стојанова, баба Катинка, али и она има пуну кућу своје живине, па не може увек да стигне.

Ух. ала је то жалосно, изустих ја чисто нехотице, и бацих поглед на своје ђаке, који се сви бејаху лицем окренули Ралоју и слушаху његово причање прилично потресени.

И сам се осетих узбуђен; и, за тренутак пођутах , желећи оставити за неко време своје ђаке утиску, који је у њима произвео овај наш дијалог.

У томе ће приступити к мени Радоје и рећи ми загушним и и испрекиданим гласом : ј

Господине, пустите ме за 4—0 дана од школе да седим у селу и да пазим и надгледам Стојана и његому мајку. Бога ми господине — — — — =— Глас га даље издаде и сузе облише његово чисто анђеоско лице.

Ова изненадна молба, мепе доведе још у веће узбуђење. Учини ми се, да се сам Бог спустио у моју школу, да у једном маху, очигледним путем докаже мени и мојим ђацима шта је: саучешће, дратска љубав и хришћанско милосрђе!

"Загрлих добро дете и пољубих у чело, па му рекох :

— Иди, помози Стојану и његовој мајци колико можеш ; па замоли твога оца и твоје укућане, нека им се нађу у невољи. Бог ће вам за то платити! “

Док је тај разговор вођен узмеђу мене и Радоја, ђаци су пажљиво пратили сваку нашу реч и покрет, докле се год врата. за Радојем не затворише.