Учитељ

340

много волео, једва сам чекао да ме што запита, излазећи из школе жао ми беже растати се с њиме.

Беше то некако пред св. Николу. Ја се разболим, и већ нисам ишао два дана у школу; још нисам био добро оздравио, а украдем се од куће (мати ме никако не хтеде пуститиј и дођем у школу ; био је петак, после часова поче учитељ прегледати свакоме нокте, дође ред да и моје прегледа. За несрећу беху велики. Он: ми рече да чекам док друге прегледа. Кад је све прегледао и неколицини рекао да остану, остале пусти; за тим узе врстар (лењир) и поче редом једног по једног немилице тући по ноктима ; дође ред и на мене. Рече ми да пружим руку, а ја се почех извињавати да сам бпо болестан и да нисам био у школи кад је казао да се нокти сарежу (дотле није никад прегледао нокте, нити нам. је пак казао да их саревујемо), али он не хтеде да чује шта му говорим, већ ми зграби руке, састави прсте и... учини што беше наумио. Ох, грешниче, тиранине овога света, зар имаш образа још међу људима да живиш 2!

_Од то доба беше ми школа омрзла ; у место у школу, ја идем на бару; тамо се тоциљам док се ђаци не пусте кући, а тада сен а враћам. Тако је трајало скоро недељу дана. Једног дана кад. сам дошао кући, уђе отац у собу, љутит, с прутом у руци. Између нас се разговор брзо сврши и киша од ударца просу се на моје слабачко тело; прут запева тужну песму кроз ваздух, па је прекиде дотакавши се моје главе, рамена, дебелог меса и т, д. „Одјек те његове песме беше мој та Кад је се већ уморио и мислио да ће бити доста, престане и изиђе напоље. Сутра дан узме ме за руку и одведе у школу: другови ми се почеше смејати , 2 учитељ их на то подбадаше: «видите, то је тај што неће у школу већ на тоциљајку; смејте му се, право иматеј« То ми је тако. тешко било да сам истог дана ло0а6 јаку грозницу и, благодарећи једино својој доброј мајци и сестри, који ме тешише. да ме више: неће слати у школу учлтељу (,, ја остадох жив. — Ну за несрећу | моју, мати ми убрзо умре, а отац, човек тврда срца, не хтеде да. чује моју молбу, да ме не даје више учитељу С, те тако ја опет морадох ићи код њега у школу.

Другови ми беху далеко одмакли, они већ депо читаху. Један ми се похвали како зна и новине да чита. Учитељ ми одреди једног ђака да ме учи. Прође већ 15 дана од како идем уредно у школу, и уместо да постигнем другове, а ја сам заборавио и оно. што сам знао. У школу сам долзвио п примао одређену »порцију« (батина), па се онда враћао кући.