Учитељ

341

Бог зна шта би данас од мене било да се срећом отац не премести за Б, Кад ми рече сестра да ћемо се селити, нисам знао 'од радости, шта ћу чинити, и већ тога дана нисам ишаоу школу, помагао сам при спремању

У Б,. ме отац упише код пок. Миличанца Срамота ме беше кад чух како Б.... ска деца боље читају од мене, а иу рачуну беху боља. Пожалим се сестри, а она каже оду; отац каже г. Миличанцу да ме за време не пита пред децом, ако му се обећам да ћу их постићи. Учитељ прави васпитач и учитељ, г. М., не хтеде ме питати за читавих 20—30 дана ништа пред децом, већ између часова. Нешто он а нешто и сестра код куће припомогоше ми те брзо остале достигнем. Једном беше задао да се научи напамет „Сестре без брата“ и „Сестра брату зарукавље везе.» Нико се не јави да зна, ја сам пак то још од пре знао, па се јавим. Пошто сам одекламовао, учитељ ме похвали, прекоревши остале. Једва сам чекао да одем кући, да загрлим сестру и да јој кажем како сам био похваљен, — Г. Миличанца сам волео после сестре највише.)

Једном не знађаше читати више од половине ђака. Учитељ св беше наљутио, па у оној љугини рече: сви из 1,9, Зи %ит. д. клупе остаће у затвору. Пошто сам и ја био у једној од тих клупа, то остадох у затвору с осталима. Плачу не беше краја, док учитељ не дође; сад беше тих, благ, прегледа све, па кад ме виде, упита што ћу ту г ја му рекох да је он казао. „Та ја нисам теби казао, ти си знао, иди кући !< Сад се плач на једанпут претвори у радост, ну и она беше тренутна; пошав кући сетим се, да су ми другови одавно стигли кућама и да су казали сестри и оцу да сам остао у затвору. И нисам се преварио: чим сам дошао, а отац ме упита куда сам до сад био. Отац не имађаше у мени вере, премда га нисам никад ни за што слагао (није ми веровао једино због оне недеље дана, што сам пробавио ван школеј, већ ме сам слиша, и кад се увери да га нисам слагао, пусти ме да се играм. Сад је тек настала права, радост, јер сам и оца уверио да сам погрешком учитељевом остао у затвору.

Опаска. Ако васпитач сме кадгод погрешити, то при кажњењу не сме никад учинити. Ништа толико не упливише на де-_ чије осећање колико казна, па још ако је она неправедно изречена. Неправду не трпи ни сам онај који је другом чини, а камо ди осетљиво дете; оно је дубоко усади у се и ње се сећа док је живо, па ма у животу био највећи разбојник и крвопија, ма највећи Фило-

+ А да ли га је волео онај, кога је прекореог Ур.