Учитељ

342

соФ. Она изазивље у њему мржњу, коју ни један сиротни човек: не може у себи учинити

„ Неправда храни рђаве склоности, иде на руку злочинствима, _ и подрива. морал.“ Ед. Рајх. — Одрастао човек диже оружану руку на онога ко му чини неправду ; а шта ће чинити слабомоћно дете Оно нема ножа, секире, пушке, али за то има оно једно веће и јаче оружје, које није у стању начинити ни један ножар, пушкар итд. — Оно има љубав, која, кад је „управљена противу личности коју уважавамо, испуњава јаче душу, но страст (а и љубав је страст), која је управљена противу личности коју не уважавамо много.“ Јум. Тешко оном васпитачу, који је изгубио љубав код својих васпитаника, он је «дрво без рода“ или боље рећи дрво с киселим родом. Зар се он нада нечемуг Боље му је да бежи из школе у гору, нека. се тамо здружи с браћом својом: вуцима, рисовима, хијенама, њему места нема ни међу људима, а камо ли међу децом. — — —

Последице неправедне казне нису мале, ево шта вели Тисо, кога Рајх наводи: уЧим човек вуче непрестано уза се успомену на какву нанешену увреду — што му непрестано потхрањује мржњу — склон је да падне у најдубсљу меланхолију. Сва животна радња као да ишчезава, крвоток иде веома споро, а у исто време настају песане ноћи и губи се апетит !<

Јадни родитељи, ето какво ће вам дете дати тиранин васпитач; ви му га предајете чило, здраво и весело, а он вам га враћа : увело, невесело, јадно и жалосно! Па недајте му га! Боље је да остане тупо, глупо, но да вам изађе из школе авет, ни за што неспособно ! — — —

Свака телесна назна одвраћа васпштаника од онога што би васпитач хтео да му омили. Мени бејаше школа и учитељ (С. мио; дању мишљах а ноћу сањах све о школи и учитељу. Но како ми све то постаде одврато кад искусих тиранску неправду од онога, кога сам волео. Мислите ли да су ме очеве батине и учитељево исмевање у школи поправиле Слаб сам био да се одупрем вољи очевој и да не идем у школу. Њу сам морао уредно посећивати, но. учити нисам никако хтео. Учитељ је употребио по својој «мудрој“ памети најбоље средство — батине, да ме поправи, али се „глупак» не поправља. Отац је већ очајавао, учитељ га је уверио да му од сина неће никад ништа бити. Срећом сам учитеља променуо, те од глупог детета, код вештог васпитача, постаде добар ђак. — Прво частољубље, које ми није са свим онај тиранин учитељ убио још је остала која искрица поноса и стида, — а за тим љубав коју. је могао брзо задобити г М., покренуле су ме на рад.