Учитељ

344 | У

Веса ни речи не хтеде проговорити, Већ беше време одмору прошло; час куцну и деца почеше улазити у школу. Кажем Веси, да иде на место па отпочнем предавање. После часа пустим јсву децу кући, па и Весу, | ј

Сутра дан пре часова зовнем Весу у своју собу: „Хајде ми сад, Весо, кажи од куда ти она писаљка и брисаљке, “<

Веса опет оборио очи, па ђути.

— Слободно ми кажи, нећу ти ништа чинити!

Веса опет ћути.

— Па кад ти ћутиш и нећеш да ми кажеш, онда нећу ни ја тебе ништа да питам. Иди сад ! Е

Јуче сам мислио да. је Веса ћутао што се стиди, али сад ви-= дим да је јогуница. Два дана нисам хтео Весу ништа да питам и ако је се он непрестано јављао да. зна. Једног дана сам имао у Ш. разреду цртање. Раздам свима цртанке, писаљке и брисаљке, кажем шта ће и како да цртају : па онда почнем рад с ТУ. раз. Кад се сврши час и кад сам цртање прегледао, кажем по обичају, да се скупе цртанке; тада све цртанке једне клупе покупи крајњи ' дотичне клуне, па на команду: „дајте цртанке |» крајњи додају један другом цртанке и на послетку крајњи у првој клупи (а то је Весај, донесе цртанке и метне на сто. За тим на исти начин кажем да, се метну писаљке и брисаљке. Веса их донесе, и хтеде по обичају метнути у кутију с осталим писаљкама, Ркоју ја после мећем у сто; ну ја му не дадох, већ ћутећи узмем од њега писаљке у једну руку, а брисаљке у другу, пребројим их и онда оставим на своје место. Док сам ја то чинио, Веса је претурао по клупи, ђоја, тражи нешто. Тако сам чинио још два часа, кад би трећег, а Веса поче да плаче.

— Шта је, ·Весо, што плачеш 2

— Молим те, премести ме с овог места !

— За штог2 |

— Нека други скупља писаљке, ти ми не верујеш.

— Ко ти то каже, да ти не веру јем 2

=—КНико. “

— Онда од куд знаш да ти не верујем 2

— Бројиш свакад писаљке. АЕ

"— Па ко је за то крив

— Ја.

АВА што 2 и — Нисам хтео да признам да сам узео одатле једну писаљку "и две брисаљкев. | Пн — А јеси ли узео 2

«