Учитељ

388 цаће тим силније, што већма будемо напредовали у образовању : ко своје памтење често и разнолико употребљава, тај зна, како се та способност сваког дана, и часа мења, како се за тренутак не сећамо често ни најближе прошлости ; напротив, понекад нам излазе пред духовне очи читави низови слика и представа и пролазе мимо нашу свест као буром гоњени облаци. Памтење, у свези са недостацима чула, излаже човека двојаким опасностима.

Ми смо, наиме, принуђени изван нас стављати слике и представе, које је наш мозак створио, како би у стварима около нас упознали повод њихову постанку. Ми не познајемо предмете онакве, какви су, него само њихове слике. Слике те стављамо ми ван нас, да их као спољни свет утувимо. Ми на пр. примамо нашим очима једнострану слику ван нас и затим мислимо, да ту иту стоји дрво те и те величине, облика и боје. Ми већ знамо, да је дрво без боје и да је бојадисана само његова слика. коју смо ми тамо поставили, велећи за њу, да је зелена. Даље, ми смо тамо поставили слику, коју је добило наше око, иако нисмо посматрали предмет са разних гледишта. Могуће је, дакле, да на оном месту стоји тек имитација, варљив цртеж; па можда је и ближе или даље од нас, јер ми смо проценили његово одстојање по јасноћи боја, што се цртежем могло постићи. Преламањем светлости. слика дрвета могла нам се чинити доближеном, ма да је у истини изван нашег догледа, Ко посматра пун месец на ведру небу, а при том за часак заборави, шта је учио о његовој величини и даљини, држаће по слици, која му се указује, да има пред собом светао круг умерене величине, који нешто више облака лебди у ваздуху. Подобно је мисли, и Иродот, и ако је, за своје време, био јако напредан ч0век (5. век пре Хр.); он је држао, да сунце лебди у ваздуху као и облаци, ветрови годишњих времена да га терају на север, да донесе лето, а северни „ветар опет