Учитељ

512

скривен ; он је спадао у натчулни свет, јер нису били кадри опажати топлотне разлике ваздуха ни у близини ни у даљини. Отуда га поредише с једном сличном појавом, чији је узрочни одношај у домашај њихових чула; изједначише га са промајом, која постаје, кад велике тице њихају крилима, што су они више пута осетили. Према томе су северни ветар тако тумачили, као да на северу седи тобоже једна грдна тица, која. ударањем својих крила, тера ваздуа на југ, а у толико је већа. ол орла, у колико северни ветар надмаша промају од орловеских крила: дакле дивски орао, који наизменце сад душе, сад се одмара. Подобно томе и југоземци су представљали западни ветар: они осећају дејство пустињеског ветра, што све сажиже и уништава, али му не могаху опазити узрока; зато га потражише у натчулном свету, сравњујући овај ветар са својим рођеним дисањем, са топлим дахом. Отуда мишљаху, да се тамо негди у пустињи налази неко биће (Господ пустиње, који их задише својим врелим дахом, а по величини и топлоти у толико је већи од човека, у колико је и западни ветар јачи од човечијег даха. Некада су Израиљћани виђали своје Божаство, како се ваздухом креће. како пролази мимо њих (2. М. 33., како се у вис диже или спушта, дакле да се појављује у домашају њихових чула; али сами узрок летењу не бијаху упознали, он је дакле, спадао у њихов надчулни свет. Отуда. га поредише са тичијим летом и замислише своје Божаство као да. је прилато. А зато, што је с људима (у сну) говорило као да је и сам човек, замислише га као крилатог човека. Стари Израиљћани обожавали су млога овака бића под именом елохим, замишљајући их крилате подобно данашњим анђелима. Овако су мислили и номадски пастири у источној Африци, Аравији и западној Азији о небесном своду, желећи да пронађу натчулни узрок његову слободном лебдењу. Као најближу присподобу изабраше међу моткама разапети шатор: као овај