Учитељ

611

припада школи, кад родитељима и кућиј А време би било и ко-“ диспо би било. да то буде нречишћено. Са престанком домаћих задатака ова ствар би била много чистија. А тиме се опет не би кидала веза између куће и школе.

Тако је моје мишљење.

Толико о томе.

Знам да бин ме многи овде уватили за раме и рекли;

— Јест пријатељу, али је ли теби познат данашњи програмг Како би се он свршио, кад би се само у школи радило

— Истина је, одговарам, — да је програм данашњи једна несрећа и по учитеље и по децу још више. Њега би требало што пре скратити избацивши ове оно што се банбадава учи, што се заборави после неколико дана и што нема практичке вредности за живот. Онолико, колико треба основна школа да деци да, толико се може свршити само с радом у школи, а програм и треба такав да, је.

— Па што се већ једном тај програм не мења, кад ето ва свију страна диже се повика на њега 2

—! — Одговарам чуђењем. А чудо и јесте Иљаду п неколико стотина учитеља стење под захтевима данашњег програма, 40—50 пљада српске деце пати и пишти под теретом који му програм преко учитеља на слабачка леђа товари и — нико да чује Што нико неће да чује муке учитељеве и да се човек чуди и не чуди али што се не води рачуна о терету који се наваљује на подмладан, наду и узданицу српску. што се нико не брине о томе оће ли тај подмладак расти чио, крепак и јуначан, или влабуњав. блед, жољав и чкољав — то је оно што је чудо над чудима. Да то стаје државу каквих новчаних жртава, па и да се каже: не може се; али то стаје свега 10—920 сати рада неколицине људи, који толико времена имају да на то утроше и стаје нешто артије министарства. просвете. Па опет се то ето отеже већ годинама ! !

ДЕП.

пруће