Учитељ

688

мен, јер се научила да оцењује природне и неминовне последице таквога рада.

%. Мирко је врло халапљив. Кад једе. никад не окуша Да лије јело врло вруће ули не. То чини све дотле докле се неколико пута не опрљи. Кад сазна да вруће јело прљи, онда постане пажљивији и паучи се де оцењује неминовне посљедице своје халапљивости при јелу.

3. Свако дете кад потрчи и падне џреко камена враћа се камену и туче га руком држећи да му је он крив болу. који осећа. И то обично чини по неколико лута — све дотле, докле га од ударања рука заболи и докле не увиди: ла то моја свакад бити кад год камен буде руком ударало. То сазнање биће по свој прилици опомена да то други пут не чини, јер ако учини, наступиће исти бол, који је и пређе долазио. Тиме је дете сазнало да исти узрок мора исте посљеДдице донети — иста погрешка исту казну. Исто ће тако бити ако уђе дете босо у снег или коприве, ако трчи много уз брдо и т. д.

Из ово наколико примера види се како је природа стална. како за исти паступак увек исту награду или казну доноси. Природа не прети као маћија. не куне као џандрљива баба, не прашта као милостива мајка. Она ништа не говори, али награђује. кажњава и упућује више него кад би говорила.

А како раде наставници утаким приликама; —

Ево примера:

1. Јован је донео избрљан пропис у школу. Неки би га наставник осудио да напише два, неки оставио у затвору а неки можда, и изударао. Ни једном од ових казни не сазнаје дете неминовност, онако као што неминовно долази бол од тучења камена. Дете ће тражитити ваздан изговора и оправдања. Учитељ ће неки пут уважити а други пут не и тиме одмах показати противност ономе природноме методу. У место љутње, прскора, пешитивења, свађе и натеривања деце на из-