Учитељ

692

чкова у пољу. И када који од ђака учини добро, ја га похвалим и њему је то природна награда за доброчинство.

Али једне године имао сам ђака Саву. који никад, не хтеде нити коме што узајмити, нити поклонити, нити с киме своју ужину поделити. У једној шетњи кад сам му сам предложи једнога сиромашка, који није имао ужине, да, са њим подели, он ме одби и ако је имао хлеба, и сира за тројицу.

Било ми је криво и намислих да га од тога излечим. За то други пут кад пођох у шетњу наредих, да сви торбе оставе код послужитеља, а послужитељу препоручих, да Савиву торбу остави у школи, Кад је било време ручку, ја рекох да ручају. а ако који пема да га позову у госте, па се склоних.

Мало постаја, па дође Сава уплакан.

— Господине, нема моје ужине !

Тражисмо код свију ђака, питасмо послужитеља, и торбу не могасмо наћи. Напослетку оде Саво са, послужитељем до школе и опет је не нађоше. Дође Саво мртав гладан. Сви ђаци беху ручали. И ја сам био ручао. алп сам позвао опога ђака, што му Саво није хтео Аати ручак, дао сам му од мога хлеба и сланине поввлико парче и рекао му да онда руча кад Сава, дође.

Кад Сава дође, ја упитах :

— Је си ли.тгладан 7.

— Јесам, — рече жалостиво Сава.

Има ли који од вас, деце, да даде Сави ручак.

— Нема! Нема! Појели осмо сви! — повикаше деца.

— Зар баш нико нема; —- рекох ја.

— Има само Пера, ено га где руча.

Ја зовнем Перу па га упитам :

— Имаш ли доста ручка Перо:

—- Немам много рече Пера, али што имем, ја ћу са Савом поделити.