Учитељ

СЛИКЕ ИЗ УЧИТЕЉСКОГ ЖИВОТА,

11. БЕЛА. ВРАНА.

Баш на Усековање 1889. године, седели су сељаци села Белотића пред мејаном и разговарали. Дан беше леп као и сви дани ране јесени.

— Ето, вала!.. вели кмет Радоје — сад имамо и чколу. Сад само «министвр» нека нам пошље учитеља, па, па да нас види Бог!

= Е, јес '. јес!. И; 'вала ти. и Бог зна како!

веле сељоци.

— Вала вама, који ви мени припознајете!... А, вала, јесам се и натрч'о'.!

— Јеси, јеси, Радоје, није вајде: 'вала ти!..

— Строшио сам, браћо, моји' десет Дуката, ал' --- не дај Боже зажалити!... Нека је алал!.

И јеси, јеси; ако ниси, бој се, и више !..

Друмом се заподео облак прашине. Из најпре се ништа не распознаваше. Мало по мало, кола ближе прилажаху, и они боље видеше ко на колима седи. На предњем седишту седео је кочијаш, а на задњем једна млада женска са сунцобраном у руци. Сем њих двоје било је на колима пртљага: један кревет, један путнички ковчег доста велики; у задњем седишту беше дењак са спаваћим хаљинама. Било је и још пске ситнурије. Кола стадоше пред мејаном.

-— Је д ово: — упита женска кочијаша,

— Ово је, — рече кочијаш.

»УЧИТЕЉ<