Учитељ

— А шта је било 2

Мара окрете причати како је видела, учитељицу где је с'олујила кмета Радоја пијаног и оборила га, у кревет.

— Шта велиш јадна 7!

— Оно само што није почело да јаше људе по шору:!.., Зна Мара, зна !...

Али боље да ћутим. Немој ни ти ником казивати!.,.. Збогом !...

Па оде другој кући, те прича то исто.

Јадна Босиљка беша као убијена. Кад је чула шта се о њој говори скаменила се. |

Људи је почеше гледати са презрењем. Један по један почеше задржавати децу од школе. Жене је избегаваху... Прање веле: добар глас далеко иде, а зао још даље. Тако и овде... Куд год се макла она виђаше само презриве погледе. Не беше ту срца за њу. Само извикани људи прилажаху њој; а она је опет њих избегавала. Затворила се у своју собу и није сушила ока. Никуд се није мицала, јер она је била «бела врана.»

Концем школске године добила је оцену: врло добар, а почетком идуће премештај у «учитељски Сибир.“

Ветар хучи и звижди; снег веје.... Пелу васијону омотала нека. тама... | - _ На отвореном прозору стоји Босиљка... Груди јој

препуне тугом. Ни осећа зиме ни ветра... Једно, једно само нагони јој плам у образе; једно само нагони њено | млађано срце те бурније залупа... Није то ни љубав ни срећа... То је земаљска правда....

Окт. 1890. г. Београд. јан. М. Веселиновић.

—____-_--_-_____