Учитељ

(ЈЕ:

се у неколико од овога т.ј. не буде ли се радило овако као што мало час напоменусмо, онда не само што терети себе причањем и борећи се многим другим незгодама, које су му од сметње, већ и ученике својим сувопарним и досадним причањем још више терети. Једно помоћно средство, које васпитач не треба, никада да изгуби из вида, то је екскурзија са ученицима, која по важносни долази између најглавнијих васпитних и дидактичних закона.

Да ово што рекосмо и Фактима докажемо. Има небројено таквих, који и не заслужују име „васпитач». Од изласка сунца па до мркле ноћи држе децу у затвореној соби без икакве „вентилације“ не давши им слободно кретање, чиме се убија воља за схватањем, учење, размишљање ; заиста не може се замислити грешнији човек од таквог јадног и жалосног васпитача !р Ну, гакви треба да се што пре ослободе заблуда, где на рачун »ејајне оцене“ коју од надзорника. добија, убија и телесном духовно здравље својих ученика, који постају умни богаљи и телесни кепеци, којима је век кратак и жалостан, а последице су погрешног рада, све на срамоту друштва а на штету породице и државе. Школа таква не личи на какав просветни завод у коме се деца уче како треба да чувају здравље, то «највеће благо дечије“ — већ пре личи на какав казнени завод. Слика такве школе, то су ученици који изгледају бледи, невесели, троми, сла= буњави и којима се на лицу не види благ осмејак, у опште рећи, изнемогли за сваки Физички и умни рад. Зар сме то битир | Код њих је и последња искра духа угашена немајући способности, моћи, да усвоје, схвате оно, што је добро, корисно а што су чула из уста наставника. И срце је болесно и душа је бодесна! Да се запитамо: ко је свему томе крив; — Без даљег размишљања одговор је прост и лак: кривица лежи до самог онога, ко васпитава подмладак, злоупотребљујући позив своји радећи против савести своје, против принципа (начела) науке о васлитању. -

Свака учионица може представити фабрику у којој раде стотинама раденика радећи дневно 8—10 сах. а који дишу најпокваренији ваздух. За њих се може као и за ђаке рећи то, да своје најдрагоценије благо и најглавнији услов за опстанак гледају својим рођеним очима где се губи, пестаје, пропада. Ето као што раденици трпе и сносе разне незгоде што их гони нужда — трбух, глад, исто тако и ученици хтели не хтели, трпељиво подносе све оне штетне последице, које произалазе несмишљеношћу или немарношћу самих васпитача. Да не би тога билом