Учитељ

128 “

са клупе и устане, а трећи, да би и овог надмашио, није му доста то, него стане викати: уја знам, ја знам господине!« — Ово је | врло нужна практика за то треба овоме стати на пут па навика- | вати децу на лагано и учтиво дизање руке.

Ну ни овде нисам ја за то, да се строго тражи од деце да

се непрестано јављају за одговоре дизањем руке. Само кад се ради | рачун пристајем и нужно је, јер има довољно равлога да се јав-

љају деца за одговоре дизањем руке. Али треба пазити на ово: чим се каже једноме ученику да одговори, лруги да спусте руке

да не би непрестано држали издигнуте руке, као што се дешава.

на многим местима. Кад се што год пропитује из других предмета

при понављању нисам за то, да непрестано дижу руке. Сви се

аруги предмети предају у виду причања па се и од деце тако исто. тражи, да и она исказују оно што су упамтила у причању. Код

других предмета мање се деци дају општа питања, већ се тражи

да причају. Овде кад се каже некоме ученику да прича о овоме

или о ономе (који буде предмет), други морају слушати, па ако

овај ученик не зна да каже, учитељ га питањима потсећа и. и потпотаже докле не одговори, али ако и тада не одговори“ онда треба, учитељ да пита: „Ко зна 26 — Тада да се јаве дизањем руке други ученици за одговор, а дотле не би требало. Разуме се да треба и овди ипри рачуну пазити, да ли сви ученици дижу. руке; јер има деце, која неће никако да се јављају дизањем руке за одговор, пако знаду, као што има деце, која, дижу руке само за то што се тако ваља и ако вишта не знају. Учитељ треба ове и оне да пронађе па обоје да укори,

Са овим сам завршио своје мисли о изнетим питањима.

19' Јануара 1891. год. __ у Крушевцу. | Мијаило П. Милошевић