Учитељ

176

«Е мој господине, све је то лепа жеља! Лако је расуђивати и писати, али тешко примењивати.»“) Но ми им и у овоме не одричемо апсолутно, већ заједно са њима тврдимо да је заиста врло тешко правилно и прецизно према учениковим индивидуалним особинама одредити каштигу. Нарочито у школи, у којој је сакупљен велики број деце и у којој и најмања погрешка у примени каштиге врло лако окривљава учитеља „за самовољу и ћудљивост. За то баш и тврдимо да се у истој тешкоћи највише и огледа прави педагошки таленат, који стално паралише личне наставникове антипедагошке особине и навике ради општег школског и националног прогреса.

Ну важност споменутог педагошког талента још је очигледнија, кад спомепемо да школска правила о бамним иступима не одликују се оном прецизношћу какву видимо код државних кривичких закона. Школски закони о преступима већином садрже у себи само опште и неодређене аретње, које тако рећи стварају могућност како би св у потребном случају применила она казна, која се понајвише слаже са околностима ученикове погрешке. Међу тим државно право, регулишући детаљну примену казне, тежи да ограничи судску самовољу и ћудљивост. Овакво прецизно ограничавање, при одређивању казне, често има и рђаву страну, јер код строге законске прецизности изоловано је лично судско размишљавање о

') Као што видите њихови су одговори са свим слични са паргдоксалним речима педагога Куртмана, који вели: удобро би било кад би сви веши школски начелници, који из свог габинета ограничавају учитеље стешњеним дисциплинарним правилима, пробалди да једне недеље (— јер један дан ништа не показује —) сами досциплинирају разред са осамдесет ученика несташних и непослушних, ја сам убеђен да би се ова господа потпуго излечила од свој слосодњачких палела,“ ихрурковињљђ. Куређ Педагошки стр. 184.