Учитељ

>

196

тог стварног расцјепа и да покаже срества, која ће га уништити. Мир још није ушао у развитак педагогије. Ако нам се и данашњим даном допада мисао, да смо красно напредовали: педагози, који оштрије гледају, неварају се ипак о истинитом положају ствари и виде опасности, којима идемо на сусрет. Оне се зову доктрина-. ризам за теоретичну и механизам за практичну страну педагогије, а њихов заједнички узрок је ослабљена снага. духовног живота, која у опште карактеризира, наше доба.

Ја сам до сад означио, у ком правцу ваља повести истрагу о питању оптерећености. Дијете и образованост. времена јесу фактори наставе. Из првог уважења обадвога добива се најразумнији пут, како се оба могу довести у одношај.

Разумијевање дјечије природе! Не чини ли се тривијално, да овај захтјев стављамо још и данас као те-. мељан за васпитање и наставу ' Педагогу, коме се чини да је све готово, може се то десити. Али ко може у ствари готов бити у такој младој знаности — Ваља. ипак да измјеримо у нашој педагошкој књижевности још често представу физичког и психичког тока дјечијег развитка , која се уједно држи, која је основана на правом. свестраном посматрању и буди интерес за таково посматрање; но у педагошким часописима не упозорује се баш често на те законе, по којима мора бити свјесни. и удешени утицај на развитак. Природу дјечију, као што је у ствари, не обичавамо да гледамо, него је себи конструпрамо, како би је хтјели видјети и као што се најзгоднија чини за циљеве, који су постављени за њу. | Пошљедица тога јесте насило поступање с дјецом. Слобода развитка, право схваћена, јесте и за дијете природни закон, а не смије се сматрати као градиво, које се даје гњечити и стискати у облицима, какве ми желимо. То важи у првом реду за васпитање, али и за. наставу има пунозначајну важност.