Учитељ

902

клрактеристично у свакоме појаву и у свакоме предмету. Још, кад би се цртање усавршавало толико, те да ученици старијих разреда буду кадри пресликавати лепе и примамљиве пределе и животиње — онда би се у истини и васпитавало и тек такво васлитање било би од великога, значаја.

Да се оправда ова, замисао, неће требати много.

Узмимо случај, да је ученик наш већ упућен на посматрање и препртавање извеснога предмета из природе, који је у стању био да скрене Његову пажњу на озбиљније посматрање; узмимо околност, да оно мора, идући упознавању суштаствености једнога предмета, да аналише целину; да је раскомадава па поједине делове; да делове поново слаже у целину и да их опет посматра са стране. Узмимо најпосле и ту нужност, што је ученик наш, баш самим тим послом, принуђен; да се дуже време задржи на једном предмету да своју пажљивост концентрише на њему; зар се не дају баш самом том радњом оправдати изгледи на многобројну добит у самом дечијем душевном капиталу2...

Зар се неће ученик, рецимо баш самим тим пословањем, тако рећи сродити са својим предметом а сродивши се са њиме, добивши | веодољиву наклоност њему, не учи ли се, не задовољава ли се у осећању лепоте, не намеће ли му се осећање реда и правилности као и осећање сразмерпости2..

Ето, оваким лаганим поступним увођењем у сам племенити посао, који ученик врши из својих личних побуда, улази се лагано и тихо у само естетично и моралио васпитање, које се утврђује баш у оној индивидуи, која то пословање и врши.

Но, сада настаје питање: какву и колику улогу, у овоме по_ гледу, играју прегледалице — цртанке — удешене за ученике основних школа.

Без сумње, сваки прави критичар, који стоји на правилноме земљишту за посматрање оних резултата, који се наставом из цртања желе да постигну — осудиће како саме цртанке које су уведене за прегледаонице ученицима, тако местимице и сам начин методу — предавање овога , Овако важнога, предмета, који тако јако утиче на васпитну страну наших ученика.

Ако је, као што раније рекосмо, овој наставној вештини цељ: да код ученика буди племенита — морална и естетична — осећања; да буди укус за лепотом, да и у интелектуалноме смислу образује, онда се мора признати: да ова, вештина, овака каква је данас код нас — не постиже !

Хоћемо ли доказа за ово И