Учитељ

268

Народ је увидео врло велику важност манастира,

"па је врло радо давао пи потпомагао што је више могао

манастире, то су му биле још једине утехе, у његовој грозној јави, у коју је био упао неслогом српских великаша. Па не само што је материјално српски народ помагао манастире, но је увек одвајао све што је најбоље у своме народу имао и давао у манастире, како би овај снабдевен новим снагама непосредно из самога народа. јаче водио борбу за опстанак тим пре, што је сваки такви духовник из средине народа, знао све муке и невоље које трпи јадни српски народ.

Па и сами духовници увидели су, да је на првом месту потребно за рад још јачег буђења свести у свом народу — школа, која би спремила синове народа, који би у свему предњачили у борби народној.

И тако мало по мало ове манастирске школе, које су у први мах спремале младиће искључиво за духовни чин, постају праве школе за народно образовање, а то се највише истиче у 17 и 18 веку, где из тих манастирских школа излазе већ многи наши књижевници, који не иду у духовнике, но који на другим пољима користе своме народу.

Разуме се, да ове школе по манастирима нису ни најмање наличиле на данашње наше уређене школе, но

су се у њима само добијала елементарна знања и будила свест народна.

Почетком овога, а крајем прошлог века, већ се јавЉају по неки имућнији наши стари, који из данашње

краљевине Србије шиљаху своју децу у школе у Аустро-

Угарску. Знамо за поп Луку и Ненадовиће да ву ишли у Срем и тамо се бавили по неколико година, учећи се.

Шиљању деце у школе — иако српске — у АустроУгареку, највише су допринели ратови између ове и Турске, и онп су били моћан Фактор у буђењу народне свести.