Учитељ

267

рода. Истина, било је и од простог народа ученика, који се у манастирима књизи учили, али такви су обично бивели после вишегодишњег учења и служења по манастирима, обично нижи чинови у духовној хијерархији. И у овом погледу историја нам не пружа никаква материјала, по коме би се видело да ли је и који већи достојанственик духовног реда изашао из простог народа.

Ово овако хаосно стање школовања у српском народу, продужило се до пропасти наше на, Косову.

После ове несретне погибије нико више није ни на шта друго мислио, но како ће своју личну индивидуалност одржати у борби за опстанак. Нико ту више није ви у колико имао времена да размишља и о духовном напретку, кад му је и национални опстанак дошао у питање.

Једини су још манастири остали, који били су као оно светла жижа у помрчини, око којих се колико толико груписавао духовни живот српског народа, и крепио га на бољу борбу за народни свој опстанак.

И одиста, част и поштовање тим светлим упорима вере и Српетва, који и у најтежими накритичнијим тренутцима вазда беху као неко више биће, које својим животом, даваше народу наду на обновљење своје државе и слободе.

Генерације за генерацијама изунирале су том тврдом уверењу, да ће бар њихова деца видети васкренуће своје државе и слободе.

Веома велику и управо пресудну улогу су играли манастири наши у истрајању борбе за национални опостанак. Ту, у манастирима је водио борбу сам српски народ т. ј. језгро његово, а не више касте, за то је онако п могао да издржи борбу, јер је снага народна била таман добро дошла у најтежим тренутцима по национални опстанак.

Ондашње кастичко уређење пада, и на место њеступа сам народ да води борбу, и то кроз манастире.