Учитељ

Ми смо овде само изнели прве наше почетке на. народној школи. |

Довођењем оваких учитеља и обучавањем деце писмености, богатији људи дадоше пример инокоснијим и спиромашнијим, те и они почеше премишљати, како би 'п они своју децу «извели на пут» како то сни говораху.

Према свом материјалном стању они то не могаху учинити, и зато се почеше договарати, како би солидарно више њих — село или општина — подигли школу.

То договарање и старање о својој деци уродило је плодом. Поједина имућнија села и општине почеше отварати школе о свом трошку, старајући се у свему о њој без п најмањег мешања државног у те школе.

Са ослобођењем неког дела Србије тај је покрет —- отварање школа — узео још већи мах. Села и оп-. штине почеше се утркивати ко ће боље у томе успети. Држава са своје стране није ни помагала, а није ни одмагала, та народна предузећа, јер је њој ваљзло пре свега осигурати свој опстанак и консолидовати се на здравим основима. | И спољње и унутрашње уређење тих школа беше остављене селу или општини, које је подизало школу. Није ту било никаквог заједничкога плана у том отварању, но је сваки радио онако како је мислио да ће понајбоље бити. ; Али што пада у очи у овом отварању школа и њи-. ховом обдржавању и старању, — то је, што је народ веома ревносно испуњавао у томе своје обвезе, без и најмањег утицаја са стране. Подизање зграда, набављање намештаја и учила, као пи плаћање учитеља, било је драгом вољом и с неком радошћу и поносом, јер је народ био прожман потребом школа, и то је једна врло лепа карактерна црта нашег народа. Он ради све оно што налази да му треба, ради све с вољом и одушевљењем, доказ су нам за то цркве и школе које док _ су биле у рукама народа, т. ј. док је народ о њима во-