Учитељ

289

леђима, од своје белеге, до њине, па их ту спусте, и ту и остану, а они се врате на ону другу страну, те се тако промене с местима.

После промене мбста прво бацају они, што су јахали, јер је у њих и остала последњи пут лопта, а на тај се начин и да арвенство онима, што су падвладани.

ж

Ова се игра, као што се види, може играти дуго, па да се не сврши, да не дође промера. места. Често се дешава, да се игра једно цело подне, а нико никога не надвлада, не наддлћ, не покори. Тад баш и јесте игра интересантна, и тад сен игра с највећом заузетношћу ; ако једна страна другу два пут надвлада, знак је, да се нису добро поделили, те се обично деле на ново, али почињу другу игру.

Вештина је у добром ватању лопте, у снажном и мало вар. љивом бацању, у добром гађању, и у окретном врдању, варакању, вардању од лопте; не мање је важна и у овој игри вештина у брзом добацивању лопте тамо, куда треба.

Најкарактернији знак, који ову игру прати, јесте оно стереотипично, периодично викање: ђуалајто-п! |» при сваком бацању лопте. Па онда јахање у месту једних, и наизменични умерепи_ покрет и мир других.

У овој игри покреће се умерено цело тело. Око ради млого, јер је главна ствар ватање бачене лопте, па онда гађање и вардање, где опет око канда игра знатнију улогу од мишића. Они јачи, што бацају лопту, имају изванредну вежбу мишића на десно руци, тако, да сутра дан осећају у истој болове, као после дуго гимимстисања на. барнама. (Тад се каже, да је »истргао руку, бацајући лопту“). Они други пак, што уге, и они што јашу, имају у овој игри две веџбе, особитог рода. У оних, што јге, очвршћавају ничмени мишићи и цела кичма. Они јачи уге тако, да им ноге стоје вертикално, у коленима затегнуте; труп долази оризонтално, подупрт рукама, које се опиру о колена; кичма је извијена

на више у благом луку, те да лакше џоднесе терет. Олабији уге на тај начин, што чучну, а они, што јашу, опкораче их, и седну им на леђа. У оних, што јашу, имају бутни мишићи и зглобови једну не незнатну веџбу, која се врши само при јахању. Важна је у њих и та гимнастичка веџба, што су приморани, да се из мирног јахаћег положаја на једанпут и изненадно ставе о бегство у најживљи, но опет обазриви покрет.

Дух је тако исто на добити, јер и он има важне веџбе.

Телесни и духовни покрети врло лепо хармонишу у овој игри, те с једне стране то, а с друге она брза и непрестана измена ситуације игре, јесу узроци, што се ова игра Игра врло радо и дуго.

„УЧИТЕЉ“ 19