Учитељ

381 ·

Најзад да поменемо, да и рђави примери које деца, виђају често на улици, штетно утичу на децу у погледу крађе. Гледали смо више пута, у дечјој игри «Лопова,» како поједини крију ствари, како их остали траже, хватају, везују и често пута и туку, тако, да за понеке ударце сумњам да су онаког порекла, из кога. су обичне њине шале. Запитајмо се шта је све тог Морамо одговорити да то није ништа друго но, у маломе, слика коју су деца на улици видела а она радња верно подражавање онога, што раде а подражавање је корак ка делу.

Из свега што до сада о узроцима крађе рекох, види се: да се склоности за крађу наслеђују или се неподесном средином, задобијају у кући, школи и околини. Тиме. Аржим да смо се по могућству одужили и оном питању: ко су ковачи човекове несреће; — Сад да кажемо коју

0 томе како мислимо да би крађу у школи ваљало сузбијати. 1

У теорији се данас вели, да је задатак науке о васпитању да снабде васпитача «васпитним чулима» која, су му толико нужна као што су души потребне очи и уши да на њих може видети и чути. Нужна су му потврдићете и ви, изоштрена «васпитна чула» јер обичним очима и ушима не може се видети и чути оно, што је за васпитање потребно.

Школа без оваквог васпитача, постаје «клиника» у којој он бира овакве или онаке поступке у васпитању, као што клиничар по лешевима живим или мртвим, тражи поједине нерве, и посљедице извесних болести или употребом овога или онога, лека очекује повољне ресултате.

Школа не сме бити «клиника» ни васпитач клиничар; он мора да зна и да уме.

Деца долазе у школу по напуњеној седмој. години, или мало и пре ове. Она су тада васпитачу отворена.