Учитељ

404

Звонце са школског звоника јављало је деци полазак. Сваки ударац његов одјекивао је у Милановом срцу... Чудна нека мешавина обујмила му душу. Осећао је како зној пробија кроз кожу, и како му његова рођена прса постајаху тесна... Та он стајаше сад пред једним великим и узвишеним послом. И тај посао само што није бануо.... У другим ноћима сањао је о овом светом тренутку, живео је у њему; а сад, сад ето, тренутак је ту а њега нека језа подузима....

И отворише се врата на ходнику иступи прво ђаче, а Милану је нешто трептало пред очима, нешто као сјајне звезде на небу...

Деца долажаху. Најзад ето и родитеља са новајлијама... Милан се већ беше прибрао од силног узбуђења, ма да му је још глас дрхтао и тело стрепело...

— Добро јутро, учо! — виче један сељак водећи дечка за руку.

— Бог ти помог'о, брате! — рече Милан.

— Здраво, мирно 7

== Хвала: Богу !

— Ама ево ти доведо: овог мог ђака, па ето види, море ли што од њега бити"... Ако море — добро; а

_ако не море, врати ми га, славе ти, треба ми и код. Куно и — А може брате, што не може:

— А не знаш ти!... Глупаво је; ништа не мош учинити, славе ми! Видећу! — рече Милан и приђе детету.

— Како ти име, мали

— Дете се укочило; лепо му помодреле вилице, Мидан га помилова по образу.

— Је ли мали, како ти је име:

— Милан — рече дете а сво дрхти. — Милан !... Па ти, болан, мој имењак !.... Е, кад си мој имењак ти мораш нешто знати !... Како је име

твоме оцу '