Учитељ

— Петар — рече дете.

— А како га презивају :

— Мојсиловић.

— А како се ти презиваш 7

— Мојсиловић.

— Ето, видиш, да није «глупав» као што ти велиш. =-"рече он ЦПетру.

— Сад мени свеједно 7

— Ајде ти, имењаче, у школу. 'Оћу да ти нађем баш добро место !... Ево... вво... седи овде !

И намести дете у скамију.

Почеше доводити децу... Он их записиваше у протокол. Било је и чудних препорука :

— Чујеш, славе ти, учитељу ! Ево ти овог мог анатемњака, ако шта може бити од њега. Ја му не могу ништа. На'!... па удри док чујеш душу у њему !... Само немој пребити ја осакатити !... |

Милан «анатемњака» за руку па ускамију аон сав дрхће....

До подне је трајао упис; уписао је све; дошли су и сви стари ђаци.

Он их пусти на ручак...

После подне зазвони звонце и сви уђоше у школу. Мало за тим уђе и он...

Страхота беше погледати на ону децу. Лица од страха искривљена, бледа, усне помодриле...

Њему се чисто смучи. Он гледаше ова жива створења укочена као мртва... Он осети у својој души сву величину свога позива. Мисао му проструја кроз главу.

«Ове животе ваља задахнути, па да оживе; на ову се децу ваља насмешити па да проговоре ова модра уста»...

Благо погледа по свима а још блажије рече:

— Изађите мало у авлију те се поипграјте....

Деца почеше излазити. Кад сва већ беху у авлији. она се опет окупила па ћуте.