Учитељ

— Једнако се смеши ! — То баши јест чудо ! Кмет рече:

— Оно, знате шта је!... И ми смо криви! човек дошо из света, па не зна ко је каки... Треба да му одемо ; да га позовемо и нашим кућама. Тако се то ради!

Тако, тако! — веле сељаци...

Једног јесењег лепог вечера седи Милан са Даницом на трави пред школом и ћаскају, док тек бану кмет.

— Добар вече !

Бог помог'о! — рече Милан.

Даница се диже.

а о љие о

— Ето, седимо! Седи и ти! Дај, Данице, столицу.

— Нека, учо, ија ћу на траву — рече кмет и седе.

— Е, лепо! — рече Милан, — Иди, Данице, укувај каву, и... јеси ли за ракију: — упита кмета.

— Па... и јесам.

— Добро! Донесп и ракију.

Даница оде. Кмет зену и рече:

— Шта ми ти радиш

— Ето! —- вели Милан. -— Мало са ђацима, мало са женом. Тако прође време.

— Па где си, брате, 'вамо мало и међ' нас: Нема те никако !

— А где да се видимо. У мејану ме мрзи да дођем !... А обдан ти у судници, аја у школи.

Оно... тако је! Ама и људи су жељни да те

виде,...

— Па зар не знају где је школа !

— Оно... Тако је, али у послу си, знаш... па...

— Па, кад сам у послу, како ћу у мејану

Кмет се насмеја.

— Хе1!-хе! хе'!.. Баш си ђаво, учо!...

— А, Бога ми, јест !... Ко да је ова кућа проклетиња, тако бежите од ње! Што не дођете лепо, пау