Учитељ

« 4Т

Али није ни вечерао. Узео два-три залогаја, па се занео.... Мислио је о раду и послу кога је морао да савлада. Он овде имађаше не неуређено и недирнуто поље, него поље које су рђави радини искварили. Њему је то требало у ред довести. Њему је требало привићи ове људе: да они сами то траже. Хтео је да види живот а не мртвило....

А за тај тежак посао требаше му помоћника. И он се надаше у једног. То је попа. Истина то беше тих, миран човечић са застарелим НРИНО али човек поштен и одан свему добром...

Рече жени да простре постењу, и док је она распремила кревет, он се, гледајући месечину, заносаше | својим идејама...

Благи сан пао му на трепавице, и он сањаше о цветним ливадама, о свршеним радовима... Он осећаше, у сну, сву милину човека који је савесно вршио своју дужност и коме за то достојну пошту одају... То беше круна за којом је тежио овај млади човек, овај вредни учитељ...

А блага и тија јесења, ноћ разастрла је своја крила, над овим благословеним домом. Њу, њену тишину не нарушава ништа, сем што се кад и кад ћук са својом једноставном песмом јави... !

ж ж ж

Сутра дан поранио Милан па очекује ђаке. Погледа кроз прозор на улицу и виде попу где журно корача,. - Како га смотри попа, он викну.

— Добро јутро!

— Бог помог'о !

— Јес' уранио :

— Хвала Богу! — рече Милан. — Оди мало!

— Ама имам овде једну молитву. Сад ћу ја !...

— Добро. Али сврати !

~ ОБУОНУЈКЕ