Учитељ

414

— Како велиш :!

— Сви! Или, најбоље, ја !

— Зар ти немаш најстаријег ђака. — Што ће ми:

— Па ко ти пази:

— Ја!

— А ко слишава :

— Ја!

— А кад ти ниси ту:

— Ја сам увек ту: А кад нисам, ја им задам да што год раде док не дођем. — А кад су немирни.

__ — Ја им кажем: децо, ја одох ту и ту. Ви ћете, док се не вратим, урадити ово и ово. Кад свршите будите мирни; изађите у авлију и играјте се!

— И они послушају :

— Послушају !

— Ех, брате !.. То не могу веровати.

— Ето, изађи у авлију, па ћеш - увидети: како се лепо играју. Нико се ту не дере: |

— Да видиш чуда ради! — рече кмет.

— И изађе у авлију.

Мало после врати се и само се прекрсти :

— 0'..ва им: оца !... Свашта !...

Ж Ж ж

— Наступи зима. Дани постајаху мутнији и мутнији. Облаци не силазаху са плавога свода... Улице каљавије а киша учестала.... Тако траја неко време док почеше мразови а за тим снег...

Сељаци се почеше питомити. Почеше се увраћати | школи, и, најзад, Милан редовно имађаше гостију на часовима.

Све се више увераваху људи да се и без батине | да дете научити. Многи неписмени уздисаху за учењем