Учитељ

413

— Еј!.. како нису! Ономад поднесем одбору предлог да се још да на школу. Ама сви ка' један: «да се -да!.. да се да!..» Не може се казати како им је свима омилела школа од како деца 'нако почеше да уче !..

— Ето, певају ми и у цркви ка' анђели — рече попа.

— Јест, вала ! Од кад себе нисмо чули ђака да запева у цркви и да Апостол ишчита — рече кмет.

Дуварски часовник изби осам.

Милан се диже и позва их у школу.

Како изађоше у ходник из школе се зачу брујање:

— Ка' у кошници! — рече кмет.

— Шта два не мисле! — рече попа. — Из уста ми оте!

Уђоше.

Завлада тишина. Милан им рече да се моле Богу... И зазвучаше умиљати гласићи:

— Во имја оца....

— Седите! — рече им он, а попа и кмета понуди те поседаше на столице, које послужитељ беше донео.

Сви поседаше. Тада отпоче рад. Ту се читало, писало на табли, рачунало на памет,... све!.. Попа и кмет били су раздрагани гледајући оне сјајне очице и она ведра чела... Надметало се ко више зна, ко боље чита и рачуна...

— "Ајд, изађите мало, децо! — рече Милан.

И она гунгула и опет ред. Гледаху ова двојица и дивише се. Кад деца изађоше рече попа:

Учитељу !... Ако се рад може омилети, ти ви га.

овој депи омилео !..

— Јеси, вала! — рече кмет, а очи му пуне суза. — Та како можеш нешто радити кад воље немаш! == ако Јо!

— А је ли, учо! — рече кмет.

— Чујем, кмете. — А који ти је најстарији ђак : — Сви. - ;