Учитељ

439

дечију у говору везао са пословицом »Испеци па реци«, јер та пословица оће нешто друго да каже. Она оће да каже како треба, промислити шта ваља казати, а не лупнути какву глупост или неистину. Она не удара на брзоплетос, него на то, да треба мислити шта ће се рећи. Међутим дете је овде лепо мислило, али у брзини пспреметало речи. У осталом код деце је природно, да су жива и брза, а неприродно је Маи да деца хладно смишљају и да на тепани исказују то. Треба скренути пажњу деци на то, да не буду брза. али не на овај начин. Боље је било, да је писац ову причу улесио тако, као да је Једно дете у брзини изговорило тако што смешно, а деда га лепо исмејао и на то му навео још какав пример како је које друго дете у брзини испретурало речи и слогове те мзашло смешно. На тај начин би прича ова била и занимљивија и смешнија, а поука би се дала боље извести.

9. У последњој причи «Неваљала деца» прича се како су нека деца кварила тичија гњезда, ва тице се расплашиле и побегле п те године није било шљива у селу, јер су их гусенице појеле. То је налик на ону причу из читанке, а готово је невештије изведена него она у читанци. Јер из ове приче изгледа да су деца расплашила само славује, а у оној читанци вели да су расплашили тице певачице, што је свакако боље и правилније. Још је незгодно оно место, где деда прича како му се унук разболео, а он га довео лекару и лекар му дао неки прашак.. Дете је имало затвор, и од прашка «било му је лакше......» вези се. Оно неколико тачака после речи лакше већ зна се шта су значиле. А то јо сувишно популарисање. јер може ту да се праве вицеви.

Толико о садржини и облику ових причица.

У осталом причање је лако и разумљиво, језик у опште добар, ма да има по где где погрешка. Н. пр. сеђаше (деда)... и прича место: седаше и причаше). Невгодна је и она употреба првог пи другог прошлог времена глаголског; сеђаше, чујаху ит. д. У причању деци много је боље узимати прошло време. Сопот, Стиг пише писац под наводницама а то није нужно нити је правилно, Кад је већ казао шта је Сопот и Стиг, и написане речи великим. словом, нашто наводнице7 На послетку и она Форма по којој се почињу неки романи и приче н. пр. овако: Ноћ је. Мрак јеит.п. није згодна за почетак приче какве за децу. А у овој књизи гочаињу 4 приче овако: Недеља је. Боже лепо. Беше зима. Пролеће је.-

Замерили би смо и слици, која краси корице ове књижице. На њој је представљено како деда прича, а'поред њега 4 детета.

У даљини се виде неке куће, Фабрике, цркве шта ли зу. Деца. она стоје упарађена, као кад би пред олтаром чекала благослов