Учитељ

468

на први пут и дат јој је правац, којим ће она и моћи правилно да се развија.

Други је начин: да сами ученици поправљају своје задатке.

Овај је начин у неколико подеснији од првога у томе, што се даје прилика сваком ученику, да баш неминовно вам исправља своје погрешке а исправља Ми их сам обратиће им много већу пажњу, него кад би му ко год други поправљао задатак. Неподесност у овоме начину била би та, што би сама ова процедура дуже. трајала и што би се могла по која погрешка, ученичка. да провуче и без поправке; што би, разуме се, имало штете како по саму ствар, тако и по опште дечије ехватање. Даље, неподесност би се састојала и у томе, | што је у овоме случају отежано учитељу, да извесним. меродавним оценама, оцени ученичке писмене радове.

И у овоме случају учитељ узима у своје руке задатак понајслабијега ученика; па, као и у првоме слу- | члју, исправља погрешке на табли и при свакој погрешци застане и учини пажљивим свакога, ученика, да види: није ли ко учинио такву исту погрешку која се на табли школској износи. У овим случајевима, ако би се хтело брзо и лако да подеси и оцењивање писмених задатака, онда је понајзгодније навићи децу да своје погрошке на писменим задацима деле у извесне категорије. Према, томе, преовлађује ли права, друга или трећа врста погрешака у ком писменом задатку, могу се и сами ученици навићи да своје задатке, овако или онако оцене. И ова оцена, коју су они силом околности принуђени да својим радовима дају, има веома силну и јаку васпитну вредност по опште ученичко образовање и васпитање. И тако на крају свега, могло би се о свему овоме рећи накратко следеће:

1. Писмени задаци у опште, имају неоцењиву вредност по опште дечије васпитање и образовање ; те због такве.