Учитељ

с

НАЈБОЉИ СПОМЕНИК 1

НАЈБОЉИ СПОМЕНИК. (Један предлог).

Пре три године прославио је народ српски једну ретку славу. Тада се било слегло из свих српских крајева све што је најобразованије и највиђеније у Београд, слободну престоницу српску, срце српско, да прослави стогодишњицу, да учини стогодишњи помен, да ода хвалу и најдубљу благодарност творцу данашњега прекраснога књижевнога језика нашега, Вуку Стефановићу Караџићу. И свечаност је била јединствена. Ми још стојимо под утисцима оне величанствености, "у којој је Београд онда био, под утисцима оних красних говора, онога реда, мира, браства, благодарности, миља, у коме је пливала престоница српска као никада дотле. И, слава и хвала приређивачкоме одбору, који је ово умео да изведе! Част српскоме народу, који је умео да буде благодаран!

Али, ономе који је створио лепи српски књижевни језик, ономе, који је учинио да српска деца најлакше и најбрже изуче своју писменост, читање и писање, ономе, који је учинио да књига српска буде разумљива и приступна и сељакуу кућерку и овчару код оваца као и дворовима владалачким и палатама господским, дугује још млого, и дуговаће млого, и народ српски и омладина његова, и књига и школа. За српсоку просвету Вук Ст. Караџић остаће бесмртник.

Па, такоме великану, толикоме добротвору, је ли доста, једна пролазна светковина, један благодаран помен, који ваља, да чека сто година, па опет да се учини; Јесмо ли доста учинили овим што смо учинили! Јесмо ли извршили сву своју дужност :

Нисмо.

Ваља да подигнемо какав трајан споменик, видљив, који ће свакога дана и сваке ноћи, сваке године, да сведочи о благодарности нашој и о свести да умемо ценити рад покојников и да га настављамо.

Па канав ће то да буде споменик; Хоће ли од хладнога, мрамора с натписима о заслугама покојниковим ' Или ће то да