Учитељ

у:

16 НАЈБОЉИ СПОМЕНИК

буде какав други модеран споменик, који ће још боље да приповеда славу и величину дела Вукових и његових заслуга!

Била је у почетку жеља и намера: да се кости слављеникове из туђине донесу у отаџбину, па да се у престоници, код катедрале српске, са северне јој стране, дигне видљив споменик ') Прошла је светковина, а остаде и престоница, српска и малено село Тршић, где је овај великан угледао света без видљива споменика. Ту празнину има да попуни бу дућност; ту дужност имамо да извршимо ми.

Па какав споменик да подигнемо, и где:

Ми мислимо на споменик у Тршићу. Срамно је за нас, за народ српски, да ко оде у Тршић, нема шта да види, нема, никакве белеге, никаква знака признања народнога слављенику и маленоме селу Тршићу, које га је родило. Ваља тамо подићи споменик. Ваља казати и Тршићанима, да се у њиној средини родло велики човек за кога зна цео народ српски, да се ту родио један виликн добротвор његов. Ваља одати признање томе месту, које је однихало Вука.

Па какав споменик 7

Ми мислимо, да би најлепши, најпаметнији, најкориснији,

" најбољи споменик био: да се у селу Тршићу у част и славу

Вукову, подигне школа за углед. Онако исто, као што је светлео језик Вуков и служио за углед свему народу срлскоме и књизи

његовој, исто тако нек се у селу његова рођења дигне храм

1) Добротом господина М. Ђ. Милићевића, академика, који је био и председник приређивачкога одбора, сазнали смо за ове појединости: Испрва се и мислило само на пренос костију с пристојном свечаношћу. Било је одређено п место за сарану и цртежи спремљени за споменик. То би било лево од врата Саборне Цркве према богословији. Долб би била плоча с натпивом, а горе, у зиду попреје Вуково од гипса. С: десне стране био би такав исти споменик Доситију. Но по што се с породицом Вуковом није дошло до споразума о преносу костију, то ни од споменика није било ништа и свечаност се ограничила, само на прославу стогодишњице.

2) Од г. М. Б. Милићевића сазнали смо и ово: О споменику у Тршићу било је помена и у одбору. Но до прославе није ништа учињено, због силних послова око саме прославе. А после се одбор одмах растурио, те на томе није ништа ни рађено. Прота Ивко из Лознице, чије је сад кућиште Вуково, био је обећао, да ће сам то место опсадити борјем и јелама, у наоколо, а у средини подићи белег с натписом. баш на ономе месту, где се Вук родио. Па је то тако п остало.