Учитељ

ИЗУЧАВАЊЕ ДУХОВНОГ ЖИВОТА 127

У.

Пошто се тако изврши анализа појединих духовних појава, на реду је друга половина психофизике, чији је предмет проучавање духа у целини.

Кад се проматра дух у целини, прво што нада у очи то је разлика између духа, који је једнострано, и духа, који је свестрано и хармонички развијен. Једностран је развитак, кад су код некога н. пр. јако развијена осећања (естетичко или алтруистичкој, док су међутим разум и мишљење остали на ниском ступњу. По човека је најкорисније, да се приближно подједнако развију све способности духа, и с тога је веома важно проучити услове, од којих зависи једностран или хармонички развитак духа.

Даље нри посматрању духа у целине пада у очи теоријска и практичка, радња духа. Теоријска радња духа састоји се у томе, да се позна и појми овај свет, да се проуче закони, по којима се управља, да се изради одређено гледиште на свес, да се сазна чиста истина; резултати су те радње ФилосоФија, религија и наука. Практичка пак радња духа састоји се у томе, да се живот што пријатније проведе. Економски и целокупан друштвени живот резултат су практичке радње духа.

Развијеност и снага духовна исто су тако појави, који се односе на дух као на целину. Могу код некога веома развијени бити и мишљење и осећање и воља, па опет за то, ако му не буде довољно животне снаге и здравља, тај неће моћи много да уради, И обратно, може неко имати толико снаге, да се не умори непрестано радећи, али, ако ту не буде и развијености духовне, слабе ће вајде бити од тога рада. Таленат, даровитост, генијалност — то је комбинација развијености и снаге духовне. Тек кад се има једно и друго, може се урадити и много и добро.

У појаве, који се односе на дух као на целину, долази живахност и мирноћа духа, Од тих особина зависи какав ће бити темпераменат, да ли буран и живахан, или тих и миран. И овде, као и за напред поменуте појаве, треба да се изложе услови, од којих зависи да буде овако или онако.

У исти ред појава долази свесно и безсвесно стање духа. Бесвесна је радња она, коју ми не примећујемо, која се сама врши. А то може да буде само код радње, која је више пута понављана, и која је услед тога постала механичка. У први мах, док на ту радњу нисмо навикли, ми морамо на сваку ситницу да обратимо пажњу, морамо свесно да вршимо исту радњу. Али доцније, пошто се та радња усаврши и у таквом облику непрестано понавља, она постане инстинктивна и ми је вршимо бесвесно. Дакле усавршеност је услов за бесвесност. На основу тога можемо извести закључак, да ће код човека преовлађивати свесна радња све дотле, докле год целокупан наш живот буде овако несавршен и докде год и ми сами будемо овако несавршепи. Све дотле морамо добро да пазимо на сваки корак свој, код сваке ситнице морамо да застанемо и да размишљамо: да ли је боље овако или онако да се уради Али у колико живот буде савршенији, т.ј. у колико друштво буде потпуније уређено тако, иу колико целокупна