Учитељ

210 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

јасно - пољанској школи било је само два случаја озбиљне позледе: прошле јесени једнога дечка гурнули са степенице те расекао ногу до кости (рана, му је зарасла за две недеље), другоме изгорели врат врућом гумом, и он је две недеље лечен. Деси се један пут у недељи, да неко поплаче, и то не од бола, већ од муке или од стида Убоја, модрица, чворуга; осим речена два случаја, није било целог лета и то кол 30 — 40 ученика којима је остављена потпуна слобода кретања.

Убеђен сам да васпитавање није посао школин већ породичин, ла школа није дужна и нема права наградити или казнити, да се најбоља администрација и полиција школска огледа у давању потпуне слободе ученицима да се уче и владају међу собом како сами хоће. И ако сам ја лично у ово убеђен, ипак по неки пут у јасно – пољанској школи ради се онако као и у васпитним школама. Прошлог полгођа било је два случаја, кажњења. Ево их:

За време часа цртања, један од нових учитеља опомене једног дечка, · који је викао, није слушао предавање и немилице тукао своје другове поред себе без икаква. узрока. Не могући га умирити речима, учитељ га изведе "ван клупе и узме од њега таблу: то је била казна. Дечко св за све време " часа купао у сузама То беше онај исти дечко, кога ја у почетку нисам хтео примити у школу, држећи да је идиот. Главне црте његова карактера, беху: глупост и кротост. Другови га никад не примају у игру, подемевају му се, чешће га карају, а увек и сами с чуђењем иричају: е чудан је овај наш Печка: ако га избијеш — њега и најмањи другови бију, — а он само задрхти и оде даље.» „Он и нема срца» рече о њему један дечко. __Ако су таквог дечка довели до онаквог ступња јарости, да га је учитељ морао казнити, онда заиста није он крив,већ неко други.

Други случај. Летос, за време оправке куће, пестаде лајденове боце. из Физичког кабинета, неколико пута су нестајали плајвази, а неке књиге нестадоше баш и онда, кад у дому нису радили ни зидари ни Фарбари. Запитасмоученике: најбољи ученици и најстарији ђаци, стари другови налпи, поцрвенише и застидеше се тако, да би сваки посматрач могао помислити да је забуна веран доказ њихове кривице. Но ја сам их добро познавао и могао сам стајати добар за њих као и за себе. Ја сам знао, да их је сама помисао о сумњи дубоко дирнула и веома ожалостила. Један "од њих, Федор, даровити и нежни дечко, бејаше сав блед, дркташе и плакаше. Они обећаше да ће казати ако дознаду, али не хтедоше тражити. После неколико дана нађе се лопов, то беше син зидарев из једног од даљих села. Он је наговорио и другог дечка (сељанче из истог села) па су заједно сакривади крадене ствари у један ковчежић. Овај проналазак произведе чудновати утисак код њихових другова : освету и радост што се ствари пронашле, а уједно и призрење и сажаљење према лопову. Ми предложисмо ученицима да они сами изрекну казну: једни су тражили да се лопов обеси, али не с оним другим; други су говорили: да му па грудима.