Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

6

пришијемо хартију с натписом: лопов. Ова казна, на срамоту нашу, била,

је код нас употребљавана и пре, и баш тај исти дечко, који је пре годину

дана носио хартију с натписом лажов, највише од свију других тражаше

хартију за лопова. И ми, наставници, пристадосмо на то; и док је девој-

чица пришивала хартију, сви су их ученици са злорадошћу посматрали и

подсмевали им се. Још су тражили да им се казна пооштри: уда се про-

веду по селу, и да се до празника оставе с натписима“. Кажњени ученици

плакали су. Сељанче, кога је друг наговорио, — даровити приповедач и

шаљивац, пуначки и смеђи дечко, — плакао је из свег срца; онај друга,

главни кривац са грбавим носем и сухим цртама лица, бејаше блед, уснице

су му дрхтале, очи му беху дивље и злобно су гледале на веселе другове,

а по некад му се лице неприродно на плач намршти. Капа са исцепаним

предњим ободом беше му затурена на потиљак, коса разбарушена, хаљине умрљане кредом. Цела ова појава поразила је и мене и остале тако, као

да смо је први пут видели. Противничка пажња била је управљена на њега, и он је то с болом осећао. Кад је, не осврћући се и спустивши главу са неким особитим преступничким ходом, пошао кући, деца су у гомили трчала за њим, дирајући и заједајући га, као да их против њихове воље неки зао дух води. Мени пак говормше савест да ово није добро. Али остаде онако као што решисмо, и лопов је ишао са натписом цео дан. Од тога доба он се отпоче рђаво учити, више га нисте могли видети у игри са друговима, нати је он тражио њихово друштво.

Кад после неколико дана, уђем у разред, сви ђаци са неким ужасом на лицу јавише ми, да је онај исти дечко украо из учитељеве собе 20 копјејака бакарног новца, и ухватили су га како их крије испод степеница. ЧОпет му обесисмо хартију с натписом и опет се понови она иста одвратна сцена. Ја га почех саветовати, као што саветују сви васпитачи. Један од-. расли дечко, говорљивко, који се ту десио, стаде га тако исто саветовати, понављајући речи, које је сигурно од свога оца — служитеља — чуо: уједан пут си украо, други пут си украо, — говораше он озбиљно и лепо, — тако ћеш се навикнути, па ћеш најпосле зло проћи.» Мени отпоче бивати досадно. Обузе ме осећање сажаљења према лопову. Погледах у лице преступниково, које беше бледо и измучено, сетих се робијаша, па ми на, један пут дође ова казна тако срамна и гадна, да ја брзо приђем детету, скинем с њега и подерем глупи натпис. Рекох му: да иде куда хоће и уверих се у један пут, — не умом, већ, тако рећи, свим срцем, — да ја немам права мучити ово несретно дете, и да не могу од њега начинити оно, што бих ја и послужитељев син хтели. Уверио сам се, да има душевних. тајана, које су од нас сакривене, и на које може делати живот а не моралибање и казна. И каква ми је то метода 2 Дете украло књигу, — другим п многосложним путем осећања, мисли, погрешних закључака доведено је било до тога, да узме туђу књижицу и да је сакрије у свој ковчежић, а ја му лепим хартију на прси с натписом »лопов“, које значи нешто са

14“