Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 313

писање на прописима. (Ово је најлакше средство да учитељ буде комотнијиј. Ученицима постаде досадно ово писање по прописима, и ми бејасмо привуђени да избацимо краснопис, јер не могасмо измислити средства за поправку рукописа. Најстарији разред вађе сам једно средство. Свршивши писање црквере историје, старији ученици захтеваху да носе кућама, своје вежбанке. Оне су биле измрљане, исцепане и врло ружно исписане. Тачни матемајичар Р. замоли да му се да вежбанка и код куће стане преписивати црквену историју Ово се допадне свима, и сваки захтеваше своју вежбанку, те тако отпоче мода лепог писања, која се и сад практикује у најстаријем разреду. Ови узму вежбанку, метну пред-а-се пропис угледне азбуке, па отпочну једно по једно слово преписивати хвалећи се један другом, те за две недеље постигоше знатан успех. Свакога од нас примораваху у младости да уз јело једе и хлеба, али се он опет онда није радо јео, а сад свако тражи хлеба; свакога од нас, што писати знамо, учаху да држи перо опруженим прстима, а ми у почетку држасмо перо згрченим прстима јер нам они бејаху кратки, а сад опружимо прсте кад пишемо. Долази питање: зашто су нас тако мучили, кад су та знања дошла доцније сама по себи, кад им је време 2 Не буди ли се овако исто и потреба знања 7

У другом разреду пишу за писмена вежбања оно што су заламтили из црквене историје, и то најпре на каменим таблицама, а после преписују на хартију. У трећем, најмлађем разреду, пишу што год замисле сами, Осим тога, мањи у вече и сами пишу реченице, које су сви заједно саставили. Један пише а други шапућу иза њега налазећи му погрешке, и само очекују да напише па да му их покажу. Највеће им је задовољство кад лепо пишу и кад уму да налазе погрешке у других. Старији ученици примете свако заборављено слово, вежбају се у поправљању погрешака, брину се да лепо пишу, али граматику и анализу не могу никако да трпе, Па и ако смо ми у неколико били наклоњени анализи, ипак они на самом предавању задремају или се уклоне с часа.

Чинили смо разне покушаје са предавањем граматике, али не могосмо викако успети да ову науку ученицима омилимо. Овога лета беше дошао нови учитељ и почео у другом и првом разреду објашњавати делове просте реченице, и деца — и то неколико њих у почетку — се овим интересоваху као загонеткама и ребусима. Често, по свршетку часа, њима дође на ум загонетање, и одмах почну задавати један другом: где ћемо метнути запету, иди н. пр, ко седи на кашици па обеси ноге: Реченица за вежбање у правилном писању није било никаквих; ако је п било, онда су оне биле пстрешне. Кажеш, да се изговара као а а пише се о, и ученик пише тако, објасниш му и то, да се два прирока одвајају запетом, а он пише. хоћу, рећи и т. д. Тражити од њега, да он тачно и сваки пут покаже које је у свакој реченици прирок а које је његов додатак, — то је немогуће. Ако и погоди, онда ће при размишљању изгубити сво осећање, које му је потребно да би правилно написао оно остало, а да и не говоримо о томе,