Учитељ

ЕЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ 385

једну круану нешстину, да. „Атлас краљевине Србије« до сад није приказан нашој читалачкој публици а нарочито учитељству, јер је ово већ пета критика, која је изашла у нашим листовима, рачунајући ту и критику, која је пре ове изашла у листу «Учитељ«. С тога је г. Којић најмање места имао да у овој прилици онако са неке висине и заједљивости пребаци нашем учитељству речима: „Ово није баш добар знак за наше учитеље“. Према овоме, пре би се имало пребацити г. критичару на непажњи, немарљивости, што бар књижевни део у нашој журналистици не прати, кад већ воли сваком могућом приликом да важи у учитељству као приказивач и објективан критичар. Ово му се не може опростити тим мање, што позитивно знамо, да се господин не бави читањем какве стране литературе. За, то му и ми с правом можемо препоручити, да почешће прелистава и репетира бар оно што у нашој литератури има, како би тиме и свој круг »тредстава“ и упојмова“ у педагошким питањима раширио, а тиме се отресао оних својих „педагошких прибележака,“ којима г. Којић врло радо парадира у критикама, доказујући и расправљајући поједина педагошка питања. Онда би и г. критичар брзо увидео, да и ако се рачуна у «одличне« учитеље, не стоји баш тако на великој висини, да с правом може рећи осталом учитељству уда то није добар знак за наше учитеље.»

А како пак стоји с логиком, то ће читаоци видети из овога, кад наведем како у самом уводу г Којић вели да „Атлас“ поред својих погрешака има и „добрих страна,“ па се упореди са оним, што на зовршетку своје критике вели, да књига уније дсбра» и са оним, што је казано на 311 страни, како се чуди да је ова књига могла живети толико у основ: ној школи.

ж ж ж

У другом одељку г. Којић говори о распореду материјала, а сем тога, покушао је са педагошке стране да расправља питање о овом предмету. Нека ме поштовани читаоци извине, што се на овом другом одељку нећу задржати, јер би ме то одвело више у педагошку полемику, а не на 0020вор, који је потекао једино као одбрана од субјективног напада г. Којића. Али зато задржаћу ипак право, да једном у виду педагошке расправе, како ја мислим, и како је то код других народа, што се тиче предавања и писања овог предмета, одговорим и на овај други део критике. Свакако, читаоци ће ваљада бити уверени, да г. Којић поред једног Ог. Кугсћепсћоуа, Кал Кгисег-а, Ј. Нофћаце-а и т. д. одличних педагога као и географа, у данашње време, није баш бог зна каква велика педагошка чињеница, да сам на овом месту могао устукнути назад. Једино, што ћу се дотаћи у овом одељку то је оно место, где г. Којић и поред свег усиљавања, да буде објективан ипак није могао уздржати а да мало не покаже пакости,а% и да се мало не уздигне изнад осталих нас смртних и грешних учитеља. То је оно место у критици где г. Којић вели: «По овоме судећи изгледа да