Учитељ

388 КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ

ЕН

тичара, — да и сама деца која су учила Историју знају да су Срби на Равњу и Чокешини били побеђени од стране Турака — не оборима истина, да и ако су Срби изгубили бој, нису били побеђени, већ победитељи. Да је то тако, потврдиће и г. Милићевић на стр. #88 где се вели, како су Срби код Чокешине, на Лазареву суботу, 1804 год. дочекали Турке; како су Срби грано побијени, али како су тада браћа Недићи, својим бесаримерним јунаштвом осветлали образ сриски за до века. Ко је онда био победитељ код Чокешине, да ли Турци или Србиг А да видимо сад како стојимо с бојем код Равња. О томе боју постоји записка с Пентикостара цркве ноћајске, коју је ставио 1814 године, Поп Василије Бабић (Милићевић стр. 490). Исти поп, описујући стање Србије 1813 године вели: „Того же лета и сва Србија паде под Турчина. И бист сраженије велико на Рамнију, между Турком и Срблем 15 дана. И Турчин провали шанац, и пострада српска воиска: што изгибе, што у воду поскака, али иззибе и Турчин“ ноњ ни броја се незна; али освоји јербо га је мноштво било — 100 хиљада и т. д.<“ Ово је записник једног очевидца, па кад он вели, да је Ту-_ рака било на 100.000, да је ту бој трајао 15 дана и поред тога што је ту сила српска куд и камо била мања од турске, и да је ту много Турака и коња изгинуло, онда би се огрешио кад не би казао да су Србин на Равну били победитељи. Ја ћу и даље тврдити, да су на Равну и Чокетшини Срби били победитељи, као год што ћу и то да тврдим, да су Бугари на Пироту добили батине и ако су нам отели Пирот.

Даље ми г. Којић замера у погрешку што сам казао, да се Милош Обреновић придружио Кара-Ђорђу. Истина «узевши строго« г. Којић и не замера то као погрешку, али је ипак погрешка у томе, што би се дало погрешно закључити, да је Милош био неки ауторитет у свом крају и покретач устанка, кад је то међу тим био његов брат Милан. Овди саму праву да вратим г. Којићу, оно, што је он мени у другом делу своје критике казао: „Жив ми Тодор, нек се чини говор,“ Ма да се г. Којић из петних жила успео да не призна можда чак и значај Милошу Обреновићу у покрету првог устанка, то му је ово испало хрђаво, јер је Милош Обреновић исто тако био један ауторитет у свом крају, као год и његов брат Милан. Те две личности, Милан и Милош, биле су нераздвојне, и обе су радиле у корист српског првог устанка, разуме се по предходном споразуму великог Кара- Ђорђа.

У рудничком округу замера г. Којић што сам изоставио планину Овчар. Ту сам планину изоставио с тога, што је Овчар продужење и завршетак планине Јелице. (Милићевић 645). А што пак планину Плочу нисам поменуо у крушевачком округу, то нисам учинио за то што се она протеже као коса од Копаоника ка Жељину, и што о тој коси није утврђено меродавно географско мишљење. Једино што признајем за грешку, то је, што је омашком пера испало те сам казао, да је у Жичи „крунисан“ место умиропомазав“ наш Краљ Александар Т.