Учитељ

ГЛАСНИК

НИ

из ШЕБОЛИНОГ ЖИВОТА.

Све у своје време. — 1880 год. 12 октобра по подне над вароши Прокупљем навукоше се страшни црни облаци. Мало после просу се киша у највећем пљуску. Грмљавина проламаше небо и потресаше под њим земљу, а муње са свију страна сваког часа тек сијну и пресеку небо. Неколико пута је гром пукао и са страховитом ломљавом скрхао се.

Кад престаде киша, изађем из свог стана и пођем у варош. На улици ме спазише два моја ђака и одмах потрчаше к мени.

— Господине, Нешковића убио гром! викну један.

— Кога Нешковића 2! рекох зачуђен.

— Нашег Јована Нешковића, из ПЕ раз., одговорише обојица у глас. За тим миу кратко испричаше како је мало пре ударио гром у кућу, где је Нешковић био, па њега убио на место, а сестра му била само онесвешћена, па се после повратила.

Ја се одмах упутим тамо, где се то догодило, да видим. Са мном пођоше и оба ђака.

Кад смо дошли до кућа, видим једну малу ниску кућицу, за коју би сваки на први поглед одмах рекао: да у њој живи крајња сиротиња. А тако је и било. Нешковићева мати је била сирота удовица, која је прала војнике и од те зараде хранила себе и своје двоје деце. Неколико људи и жена беше се ту искупило. Неки улазе, неки излазе из куће. У кући се чула запевка. Ја уђем унутра. Кад ме виде Нешковићева мати, она закука из свег гласа:

— Јао, Јово, јао, чедо моје! Устани, сине, ево ти учитељ иде!

Она кукаше и набрајаше даље. Мени се стегоше вилице, очи засузише, а у устима су се купиле неке кнедле, које сам гутао уздржавајући

>

се од јачег плача. Све живо, што у соби беше плакало је. А и ко се неби

УЧИТЕЉ у , 27