Учитељ

410 ГЛАСНИК

заплакао, гледајући породицу, коју је сиротиња убила била, а гром баш ту нашао да удари својим страшним ударцем. — — — —

Тога дана многи су ђаци ишли да то виде. Сва су деца жалила, свог друга, јер то беше ваљан ђак и добар друг њихов.

Знало се да ћемо сутра на пратњу ићи. Кад сам у јутру ушао у школу, у њој је била гробна тужна тишина. Деца су гледала у мене, ја им с неколико речи рекох шта је јуче било и да ћемо по подне ићи на пратњу. Излишне су биле речи о саучешћу. Оно је било већ ту.

Часове тога дана до подне пратила је нека расејаност. А. тако је и морало бити, кад су и мисли и осећања већ били обузети другим нечим.

Ја сам још прошлог дана намислио био, да деци предајем о грому; држао сам да ми је дужност била да им објасним овај природни појав нарочито после овог случаја. То и рекох деци, али рекох да ћу им о томе причати други неки дан, После неколико дана и учинио сам то. Али уверио сам се да сам јако погрешио, што нисам о томе предавао одмах, оно пре подне после догађаја. Ја сам хтео да деци боље објасним, па сам оставио то докле не спремим нешто опита и смислим како ћу шта боље објаснити, И спремио сам што сам могао, објаснио сигурно боље, но што бих могао, да сам одмах предавао, али успех је био слабији, него што би га сигурно било, да сам одмах предавао, — да је то било у своје време. — „Гвожђе ваља ковати док је вруће,» а ја сам пустио да се охлади, па тек после пирио, загревао га и ковао. Није ту штета само у томе, што се трошио рад око поновног загревања, него је питање: да ли се оно и могло други пут загрејати тако, као што је већ било загрејано и припремљено

И ја сам се, као што рекох, уверио да је боље било да. сам оно јутро о грому предавао, да сам онако и неспреман објаснио колико сам могао и умео. Деца су и после разумела и запамтила доста, али онако све бито још и боље било. Пажња је била ту, интерес је био ту, деца би ме не само слушала пажљиво, него би гутала сваку реч моју. Дух је био отворен, спреман и ја сам могао не само уливати, него закивати за вечита, времена, сваку реч своју и све што сам хтео и могао рећи о грому.

То ми је онда писмом казао један мо; друг и ја сам се брзо уверио да је тако. —

Докле смо на пратњи чекали да се спровод крене, деца су ме питала. зашто је гром ударио у ову малу кућицу, кад ту близу стоје две високе џамије, а на једној је још и громобран (у њој је била, барутана)ј; Ја сам им то у кратко објаснио,;) и опет казао, да ћу им о томе у школи још боље објаснити, Међу тим, да сам пре подне у школи о томе предавао,

деца би сад са свим друкчије посматрала ону кућицу, оне џамије, облаке и све остало.

1) У кућици је горела ватра, облак, пун електрицитета, јурио је у правцу к џамији 5 5 , па је наишао на топлу струју из димњака и спустио се ту.